MENI

MENI

Stefan Milenković: Nema grada u regionu koji je više prestonica kulture od Novog Sada

Malo ko može da se pohvali uspešnom karijerom dugom četiri decenije, a posebno ukoliko je reč o 43-godišnjaku. Ali, Stefan Milenković je oduvek jedinstven.


Nekadašnje čudo od deteta izraslo je u pravo veliko čudo – virtuoz na violini svojim gudalom stvarao je magiju u gotovo svakom kutku sveta, a onda je učio i druge kako da to rade. Rođen je u Beogradu, rastao u Italiji, potom živeo i radio u Njujorku, a poslednjih 13 godina predavao je na Univerzitetu Ilinoj. Sada je došlo vreme da se Stefan Milenković vrati u rodnu Srbiju, i to u Novi Sad, Evropsku prestonicu kulture 2022. godine.

Poslednje dane 2020. godine iskoristili smo da sa Stefanom razgovaramo o povratku, preseljenju u Novi Sad, ali i o planovima – dugoročnim i kratkoročnim, poput onlajn koncerta za Doček 7529.

Vest o vašem povratku u Srbiju i angažmanu kao kustosa za klasičnu muziku kroz rad Gradske koncertne dvorane u okviru projekta „Novi Sad – Evropska prestonica kulture” odjeknula je u javnosti. Šta za vas znači povratak u Srbiju na poslovnom, ali i na privatnom planu?

– Ja sam u Njujorku živeo deset godina – od 1997. do 2007. godine. Potom, trinaest godina sam bio na Univerzitetu Ilinoj. U Njujorku sam prvo studirao nekoliko godina, a potom i predavao. Ukupno je to dvadesetak godina, sada već dvadeset i jedna godina pedagoškog rada. Moj povratak u Srbiju mnogo mi znači. To je nešto o čemu smo dugo razmišljali – ja lično, onda i mi kao porodica. Ove godine je 40 godina od mog prvog nastupa ovde, tako da je i to neka simbolika. Dugo sam već u inostranstvu. Možda su poslednja kap i potvrda da smo zreli za povratak bili i ovo udaljavanje zbog kovida, želja da budemo bliži našim porodicama, da naš sin raste u ovom okruženju. Ti privatni razlozi su veoma jaki. Profesionalno, baš zbog toga što sam dugo radio u inostranstvu, voleo bih da se fokusiram i usredsredim na našu zemlju, naše studente ovde i da zaista potpuno uronim u naš život klasične muzike, te da se posvetim njenom promovisanju kod nas, ali i razvoju violinske škole i plasmanu nas kao rasadnika violinizma i violinista. Voleo bih da se to plasira u svetu. To je moja vizija. Naravno, tu je i sala koja je lepa obaveza i odgovornost, u zaista fantastičnom gradu, Novom Sadu. Sve ovo je deo moje vizije, tog organizma, mozaika, u stvari, našeg vraćanja ovde. Ono za mene ima važnost u svim dimenzijama, i privatno i poslovno.

Ne znam da li sam ikad imao išta osim najlepših iskustava u Novom Sadu, u svakom smislu. Ostao je jedna oaza ne samo muzike i publike koja je fenomenalna i koja zna mnogo – to je prosto grad koji živi s kulturom oduvek – nego i oaza mira i lepog raspoloženja.

Koliku je ulogu u odluci da se vratite imao projekat Evropske prestonice kulture i titula koju će Novi Sad poneti 2022. godine?

– Kao što rekoh, već smo razmišljali o vraćanju, a onda smo počeli da razmišljamo naglas. Sedeli smo prošle godine, baš na leto, sa Nemanjom Milenkovićem, direktorom Fonadacije „Novi Sad – Evropska prestonica kulture” i on je rekao: „Pa, hajde da to postane java”. Ali, bilo je mnogo obaveza koje sam morao da završim na Univerzitetu u Americi, mnogo logističkih izazova. Kako to sve uraditi? Potom mi se rodio sin, a onda je došla i korona koja je, naravno, sve izmestila. Ali, zbog te vizije, entuzijazma i energije Fondacije, kao i ogromne podrške samog Grada i Akademije, te podrške platforme Srbija stvara, čiji sam kreativni ambassador već dve godine, a koja radi upravo to – povezuje i umrežava naše kreativne ljude i industrije ovde sa onima van zemlje – došlo je do kritične mase, da ne kažem kritične maske, kao što sam rekao u jednom intervjuu pre nekoliko dana. U svakom slučaju, došlo je do jedne inercije i to više nije moglo da se zaustavi, na zadovoljstvo svih. Dakle, ogromnu je ulogu imala Fondacija, projekat „Novi Sad – Evropska prestonica kulture” i izuzetno mi je drago što se radi baš o ovom gradu. Ne znam da li sam ikad imao išta osim najlepših iskustava u Novom Sadu, u svakom smislu. Ostao je jedna oaza ne samo muzike i publike koja je fenomenalna i koja zna mnogo – to je prosto grad koji živi s kulturom oduvek – nego i oaza mira i lepog raspoloženja.

Kakva je vaša vizija Novog Sada kao Evropske prestonice kulture? U kojoj meri kapaciteti Novog Sada opravdavaju titulu?

– Ja iskreno ne mogu da zamislim grad koji to više zaslužuje na ovom prostoru – rekao bih u celom regionu. Zaista mislim da prosto zbog i tog pristupa kulturi, i bogatstva uopšte, i multikulturalnosti, da tako kažem, samog grada, on je, po mom mišljenju, oduvek bio jedna od evropskih prestonica kulture i možda najvažniji grad na ovom području. Ovo je samo potvrda. Mislim da je ogromna energija ušla u ovaj proces, posvećena je kandidaturi, vidimo i koji su rezultati. S druge strane, mislim da je Novi Sad to s lakoćom dobio. Oduvek me oduševljava njegova dobra tradicija toliko mnogo događaja, ali i ekspertiza u samom organizovanju bilo čega. On je jedan organizam koji funkcioniše veoma dobro zajedno prema zajedničkom interesu. To je osetno. Bilo da su to koncerti na otvorenom i Exit, koji je svetska produkcija, ili drugi festivali, ono što se dešava u Sinagogi, u Pozorištu… Mnogi gradovi se kandiduju, ali nije to baš tako lako dobiti titulu evropske prestonice kulture.

Prozvali su vas čudom od deteta. Koliko vam je taj nadimak pomogao, a koliko odmogao u karijeri?

– Ja sebe nikad nisam smatrao čudom od deteta. Čitao sam to tu i tamo, po naslovima u novinama i ponekoj kritici, ali nije mi bilo tačno jasno šta to u stvari znači, zato što bih ja vežbao, trudio se, odsvirao koncert najbolje što mogu – a onda bih se igrao. To je bio moj život, moj svet. Ili bih išao u školu i radio zadatke. Ništa ja tu preterano čudesno nisam video. Tada je to sigurno pomagalo, jer je to čak i marketing. Ljudi vole da daju epitete, to je veoma atraktivno, videti dete da radi nešto neobično. Rekao bih da je ovaj epitet kasnije postao teret, u periodu sa 15-16 godina, kada smo krenuli na ogromna internacionalna takmičenja. Tada sam utrostručio vežbanje i prosto morao da se „ponovo stvorim”, kao da krećem od nule, umesto da, što bi možda bilo logično, pomislim da sad mogu da živim od svega što sam uradio do tada, da je to jedna inercija. Ali, nema toga. Počeo sam da vežbam osam sati sledećih nekoliko godina i krenuo na takmičenja upravo da bih se oprobao u direktnoj konkurenciji starijih, gornji limit je bio 32 godine. Ja sam imao 16-17 i obično bio najmlađi. Ali, to mi je onda dalo jedan novi zamah, tu sam i razvio mnoge stvari, violinistički i programski i tako dalje. Baš zbog toga što sam bio „čudo od deteta”, mnogi su govorili: „Aha! Pa da vidimo kako sada svira, kako se razvio”. Često taj period puberteta mnogi ne „prežive”. Ali bez te mentalne igre i čvrstine, imati dužu karijeru i uspeh je nemoguće.

Ja sebe nikad nisam smatrao čudom od deteta. Čitao sam to tu i tamo, po naslovima u novinama i ponekoj kritici, ali nije mi bilo tačno jasno šta to u stvari znači, zato što bih ja vežbao, trudio se, odsvirao koncert najbolje što mogu – a onda bih se igrao. To je bio moj život, moj svet.

Mislite li da uvek ima još prostora za učenje koliko god godina i iskustva da imate, da uvek može još nešto da se nauči i unapredi, čak i u tome što radite i gde ste od „čuda od deteta” prerasli u pravo, veliko čudo?

– Da, sto posto. Recimo da na violini mogu sve da odsviram, da pođem od pretpostavke da ne postoji nešto što je tehnički ili muzički takav izazov da nisam to pre negde video. Ali ima mnogo dela koja nisam svirao. Samo to naučiti, interpretirati ih, to je uvek izazov koji traje praktično zauvek, jer postoji more materijala. Ali recimo čak i da sam to uradio, a jesam prešao većinu standardnog repertoara, i dalje čovek sam uči i menja se. Bilo šta novo što nauči, ljudi s kojima dođe u dodir, zemlja u koju ode ili se vrati, sve to obogaćuje izraz u samom sviranju na koncertu. Uvek se uči, i to se stalno menja, i da nije tako, ne verujem da bi se iko na duge staze bavio klasičnom muzikom, jer bi je prosto izgustirao u nekom trenutku. A ovako, iako sviramo stare kompozitore, dela koja su napisana pre više stotina godina, to je uvek sveže, zato što se sam život menja. Uvek se uči.

Vaša biografija prepuna je fascinantnih podataka, od toga da ste kao desetogodišnjak nastupali pred američkim predsednikom Ronaldom Reganom, a kasnije i svirali pred Mihailom Gorbačovim, papom Jovanom Pavlom II, preko nastupa sa bendom Gorillaz u Apolo teatru u Njujorku, pa sve do činjenice da ste i dalje najmlađi diplomac u istoriji Muzičke akademije u Beogradu. Kako sada iz ove perspektive gledate na te uspehe?

– Moj fokus je uvek bio na onome što je sledeće, na narednim ciljevima ili preprekama. Naravno, ako dođe neko priznanje, neka nagrada, to je super, divno je. Ne mogu baš da kažem da nema vremena da se u tome uživa, ali ja prosto nisam umetnik, nisam muzičar i violinista zbog nagrada. To je samo check-point, jer ovo ipak nije sport niti trka merljiva brojkama.Ovo je proces, a ne destinacija. Sve je to lepo i kada pogledam unazad, inspiriše me, ali istovremeno je i odgovornost. Sa druge strane, nagrade ne znače ništa, jer smo onoliko dobri koliko je dobar naš poslednji nastup.

Godine 1993. u Meksiku dogodio se i vaš hiljaditi nastup. Imate li ikakvu evidenciju koliko ih je onda bilo do sad, ako ste ovu impresivnu brojku dostigli sa samo 16 godina?

– Uh, ne znam. Vodili smo dnevnik dugo, dugo, nekoliko decenija, ali poslednji dnevnik, sa svim minutima vežbanja i svim koncertima, izgoreo je kada je došlo do požara u našem stanu u Beogradu. Naravno, pošto su dnevnik zamenili kompjuteri i internet, sve je zapisano. Otad se ta brojka sigurno utrostručila.

Karijera virtuoza na violini donela vam je putovanja po celom svetu, nastupe u najvećim svetskim dvoranama i sa velikim muzičkim imenima, a postoji li nešto čega ste morali da se odreknete zarad te karijere?

– Ne toliko. Dešavalo se u toku dana da se moji prijatelji igraju, a ja moram da sviram, da vežbam, ali osim toga, išao sam u redovnu školu. Doduše, oni jesu imali razumevanja za izostajanja i putovanja. Video bih direktne prednosti onoga čime se ja bavim, i eventualno nadoknadu onoga što sam možda izgubio, kad bih bio u, recimo, Australiji ili Americi, jer sam imao pristup nekim igračkama koje kod nas nisu postojale ili video-igrama. (smeh) U tom smislu, sve je bilo balansirano. Nisam se osećao kao neki čudak koji je ne znam šta izgubio. Ali, posle sa 16-17 godina, toliko sam vežbao da nije postojalo skoro ništa drugo. Tada smo se već preselili u Italiju, i uveče bih trenirao kik-boks pet puta nedeljno, to mi je bio glavni ventil. Imao sam neko društvo i osim toga, ništa drugo. Naravno, bila je tu škola, Akademija, ali to je bilo periodično, jer sam davao ispite. Mislim da sve zavisi od ličnosti. Ja mogu da budem sam, da vežbam, da samo to postoji i da mi ne fali ništa. Mislim da bi to nekim ljudima dosta teško palo, ali ja imam to u sebi, da zagrizem za nešto i ne popuštam dok nisam završio.

Da možete da vratite vreme, da li postoji nešto što biste uradili drugačije ili što biste promenili u svojoj karijeri?

– Ne, zaista ne. To uključuje i dobro i ono manje dobro, jer sve je to doprinelo onome što jesam danas. Kad pogledam unazad, ne znam šta tu ne bih uradio. Prosto je moralo da se desi. Problem u vezi sa tim pitanjem jeste činjenica da sam počeo da sviram veoma rano, kao i mnoge moje kolege – muzičari generalno, ako imaju okruženje koje ih podržava. Krenuo sam baš rano, sa dve i po ili tri godine – tako da nemam nikakvo sećanje na sebe, a da nisam svirao. Ne mogu, dakle, ni to da pripišem nekoj odluci. Violinista sam oduvek, a to je onda prošarano drugim iskustvima i odlukama, a ništa od toga se sada ne može menjati. (smeh)

U saradnji sa Fondacijom „Novi Sad – Evropska prestonica kulture” u okviru Dočeka pripremate koncert kojim ćete otvoriti prvu u istoriji Gradsku koncertnu dvoranu u Novom Sadu. Po čemu će ovaj koncert 13. januara biti poseban i šta će biti na repertoaru?

– Čak i da nema ničeg drugog posebnog, dovoljno je što je nastup inauguracija prve prave koncertne dvorane u Novom Sadu. To je ogromna stvar. Naravno, koncerti mogu da se drže skoro bilo gde, ali ovako po definiciji, to je fantastično, prava koncertna dvorana u Novom Sadu. A, tu je i simbolika 13. januara, dočeka Nove godine. Program će biti isto tako simboličan i pre svega predstaviti rad i muzičare sastava Camerata Academica s kojima ću svirati raznovrstan program: Vivaldi, Pjacola, Geršvin, Queen… Sviraćemo, na primer, Boemsku rapsodiju, aranžiranu za violinu i kamerni orkestar, zatim svitu koju je napisao Skandinavac Kristijan Sinding, a koja je u starom stilu, s kraja 19, početka 20. veka, što je nekako simbolično – mi se bavimo nečim tradicionalnim, a opet, u predstavljanju svega toga, inovacija mora da postoji, iako je temelj tradicionalan. Ceo program je zaista atraktivan za nas, a verujem, i za publiku koje, uzgred, neće biti. (smeh) U pitanju je striming. Sve se prenosi onlajn, pa ćemo sigurno tako doći do više ljudi nego što bismo uspeli da je publika fizički prisutna.

U Novom Sadu ćete kustosirati programe klasične muzike za Evropsku prestonicu kulture kroz rad Gradske koncertne dvorane, ali ćete predavati i na Akademiji umetnosti. Kako planirate da provodite slobodno vreme u našem gradu? Šta planirate da obiđete?

– Posle pandemije i kad se stvari koliko-toliko vrate u normalu, ja bih zaista voleo da odem u svaki restoran, u svaki klub, u svaku galeriju, da vidim svaki događaj, da se šetamo pored reke, da idemo na Frušku goru. Mi inače volimo prirodu. Imamo već dosta prijatelja u Novom Sadu, ali želimo da upoznamo što više ljudi. Da punim plućima udahnemo tradiciju i lepotu grada. Ima toliko toga da prosto želim sve da vidim! Ne moram ni da izdvajam ništa posebno. (smeh)

Selite se u Novi Sad, koji deo grada birate za svoj novi dom?

– Da, plan je da se selimo, Novi Sad je divan, ljudi su divni. Moje srce je uvek na neki način u Beogradu, ja sam odatle i to prosto ne može da se menja, ali Beograd i Novi Sad umnogome su slični gradovi. Sada će biti povezani i novom železnicom, tako da će biti neverovatno blizu, što je fenomenalno. Takođe, Novi Sad nam je delovao idealno za porodicu – mirniji je, sve je bliže. Naposletku, logistički, zbog Akademije, ali i zbog sale, mnogo je bolje da sam tu. Malo sam prošao gradom, ali zbog kovida nismo mogli da odemo svuda gde smo hteli. Zbog drugih obaveza još uvek nisam proveo duže vremena u Novom Sadu i u tom smislu nisam ga detaljnije posmatrao, mada već poznajem neke gradske zone. U narednim mesecima imam još nekoliko obaveza u Americi, na Univerzitetu, tako da smo sad u tranziciji.

Bez obzira na instituciju, bez obzira na zemlju, često su individualni rad i napor najvažnije stvari. Jako dobri profesori nalaze se svuda, nekada na iznenađujućim mestima. Uspeh ne garantuje neka institucija. Zato mi ovde imamo dosta odličnih profesora, odličnih i talentovanih studenata, ali i dobru metodiku rada.

Pošto ste iskusili pedagoški rad i u Srbiji i u inostranstvu, kakve su razlike koje primećujete kako u načinu studiranja, tako i kod samih studenata? I da li mislite da kod uspeha mladih presuđuje talenat ili marljivost?

– Razlike se uočavaju nekada i zbog same ustanove. Ja sam predavao u mnogim zemljama, držao radionice i tako dalje. Sve zavisi. Recimo, kod nas još uvek veliki uticaj, koji je ostao još od ruske škole, imaju način razmišljanja, odabir programa i prioriteti dati u kurikulumu. U Americi to nije tako. Tamo ima mnogo studenata sa istoka, Južna Koreja i Kina su apsolutno dominantne, mislim da čine oko 70 odsto svih studenata u Americi, to je prosto veoma popularno. Oni donekle imaju svoju školu, mada je ona dosta eklektična, što je dobro. To je jedna mešavina. Meni su ipak više interesantne bliskosti nego razlike: gde su stvari koje su slične? Ono što je sigurno jeste to da bez obzira na instituciju, bez obzira na zemlju, često su individualni rad i napor najvažnije stvari. Jako dobri profesori nalaze se svuda, nekada na iznenađujućim mestima. Uspeh ne garantuje neka institucija. Zato mi ovde imamo dosta odličnih profesora, odličnih i talentovanih studenata, ali i dobru metodiku rada. Što se tiče promera između talenta i rada, treba da postoji balans. Veoma često sam viđao da neko ko ima možda malo manji talenat, ali mnogo radi, postigne veliki uspeh, posle nađe posao, eventualno u nekom orkestru – a ne tako često nekog ko je izuzetno talentovan, a ne radi. (smeh) Jednostavno, samo talenat je preduslov, ali to apsolutno ništa ne garantuje. Talenat mora i te kako da se razvija i nekad je i problem ako je neko jako talentovan, a ne radi, jer postoji problem da vam stvari prelako dolaze. Tu su definitivno važni rad, struktura, disciplina i pravilan trening, ali nekakva muzička predispozicija mora da postoji. Bez toga je veoma teško.

O Vama znamo da se bavite humanitarnim radom, da volite motore, padobranstvo i jogu. Kako i u kojoj meri uspevate da se posvetite svemu tome?

– Ova godina je zaista poremetila celu planetu, pa nije za primer. Sve te stvari su dolazile u periodima. Joga, doduše, provejava non-stop – nisam našao bolju stvar koju mogu da radim za sebe psihofizički, a da je bilo gde lako nosim, da mi ne zahteva neki prostor ili ogromno vreme. Motorima sam bio zaluđen u jednom periodu, obišao sam nekoliko puta Ameriku motorom i nije isključeno da ću se tome vratiti, mada poslednjih četiri-pet godina nisam vozio. Voleo bih da, kad se skrasimo, ponovo sednem na motor i da obiđem i Srbiju. Što se padobranstva tiče, skačem nekih 11-12 godina. Imam 600 skokova, što je i mnogo i malo, ali jednostavno zbog obaveza, a i meteoroloških uslova u Ilinoju, nisam mogao da skočim koliko sam puta hteo. To mi je neka vrsta reseta, čak odmor, mada bi sigurno većina rekla da je to najčudniji odmor na svetu. (smeh) Skakanje me toliko zaokupi da ne razmišljam ni o čemu drugom, samo dan-dva ako skačem, resetujem se i onda sam spreman da se vratim onome što sam radio. Sad sa detetom dinamika je, naravno, drugačija, kao i vreme i njegova raspodela. Da li bih voleo da se vratim svemu tome? Voleo bih, jer su to divne stvari, a ko zna, videćemo, možda će i moj sin upoznati ove čari jednog dana.

Postoji li još neka zanimljivost o Vama koja je malo poznata, a da želite da je podelite sa čitaocima portala Visit Novi Sad?

– Palo mi je na pamet nešto što odgovara i na zanimljivost, a i na to šta bismo još hteli u Novom Sadu – ja bih voleo da u Novom Sadu trčimo maraton ili triatlon, ne znam da li je na proleće ili u septembru-oktobru, pa ćemo rezervisati mesto već sad, unapred. (smeh) Pomenuli ste humanitarni rad. Uopšte, biti umetnik je na neki način uvek humani rad, ne humanitarni. Mi radimo sa ljudima, delimo svoju energiju, publika prima tu energiju, prihvata je, a ako neko treći može da dobije nešto korisno ili čak direktno, u smislu pomoći, onda je to, rekao bih, najbolji način razmene energije. Pada mi na pamet jedan koncert od pre nekoliko godina koji neću da nazovem humanitarnim, jer to može biti uvredljivo za ljude za koje sam svirao. To je bio koncert u mraku u Trstu, u jednom institutu za slepe, odnosno, oni kažu „nevideće”. Ceo koncert je bio u jednoj maloj sali koja je bila potpuno u mraku, svaki izvor svetlosti zatvoren je lepljivim trakama. Uzeti su svi satovi, svi mobilni telefoni, bilo koji izvor svetlosti, da bismo i publika i mi bili u potpunom mraku. Čak pola sata publika je polako ulazila jer su ih slepi uvodili u salu, za ruku. Mene su isto izveli, to je bilo čudno, bio sam nervozan. Uvek postoji neka anticipacija koncerta, ali bio sam nervozan jer je sve bilo čudno, nisam znao gde će da me postave na sceni, imao sam čak neku lepljivu traku kako bih nogom mogao da osetim gde sam, da se ne bih okrenuo i lupio u zid. (smeh) Taj koncert bio je jedno od najlepših i najčudnijih iskustava koje sam imao u čitavoj karijeri. To je bilo sat vremena solo violine, i u prvih deset-petnaest minuta je bilo veoma čudno, a onda se naviknete na to i skoro kao da vidite neke obrise energije kako se pokrećete i svog tela dok svirate, a osećate publiku, ali je ne vidite. Zaista jedinstveno iskustvo, a program je bio na Brajevoj azbuci. Nisam često spominjao taj koncert.

Intervju: Anja Stanišić
Foto: Nebojša Babić, Filip Milenković, Lenka Keleman, privatna arhiva