MENI

MENI

Džez je uzbudljiv jer nikad ne znate gde će vas odvesti: Vasil Hadžimanov u susret koncertu sa Stefanom Milenkovićem

Muzičar čije su numere proglašene za umetnička dela od kulturnog značaja za ovu zemlju, simbol srpskog džeza, čovek koji sa toliko posvećenosti i poštovanja predstavlja najlepšu srpsku izvornu muziku, nosilac titule najboljeg džez pijaniste na električnom klaviru u okviru 41. Annual Jazz Station Awards, ljubitelj improvizacije, ali i discipline – Vasil Hadžimanov nastupiće kao specijan gost na koncertu Stefana Milenkovića i kamernog orkestra Kamerata Akademika 13. januara u okviru tradicionalnog novosadskog Dočeka.

Ovaj koncert označiće početak rada prve Gradske koncertne dvorane u Novom Sadu, a svi ljubitelji vrhunske muzike ovaj susret vanserijskih muzičara pratiće od 20 časova putem onlajn platforme visitns.rs i Drugog programa RTS-a.

Vasil Hadžimanov iza sebe ima bogato iskustvo i kao predavač, pa će tako, pored toga što je gostujući profesor i vođa odseka za džez klavir na Muzičkoj akademiji u Štipu u Makedoniji, predavati i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Studentima klavira Vasil Hadžimanov zasigurno će biti velika inspiracija kroz koju će imati priliku da obogate svoje znanje i veštine.

Okružen muzikom i ljubavlju, odrastajući uz tatu Zafira, mamu Senku i tetku Biseru, nije bilo sumnje da će Vasil slediti svet osobenih boja i zvukova. Sa samo pet godina krenuo je u muzičku školu, a 1995. diplomirao je na Berkli koledžu, na odseku za klavir. Godinu dana nakon toga vratio se u Srbiju i osnovao Vasil Hadžimanov bend sa kojim je napravio sedam albuma. Njihov album Alive čuveni američki muzički časopis DownBeat nagradio je kao jedan od top izdanja 2016. godine.

Vasil Hadžimanov ističe da se obradovao kada ga je Stefan Milenković pozvao da gostuje na novogodišnjem koncertu, te da se nada da će se publici dopasti izvedba numera The Christmas Song i Preko brda, preko brega.

Vasil Hadžimanov

U okviru Dočeka, 13. januara od 20 sati, publika će uživati u klasici na džez način, jer ćete sa Stefanom Milenkovićem svirati dve poznate novogodišnje numere. Šta je to što će ovaj nastup izdvajati od izvođenja na koja smo navikli?

– Stefan se dosetio da bih ja bio dobar dodatak celoj ovoj priči i hvala mu na tome. S obzirom na to da je ipak povod Nova godina i praznično raspoloženje, mislim da su ove dve pesme bile odličan izbor. Jedna od njih je naša, Preko brda, preko brega, a druga The Christmas song Neta Kinga Kola, obe klasici, ali smo napravili fine i drugačije aranžmane za ovu priliku.

Studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu u Novu godinu ušli su sa divnom vešću. Šta je to zbog čega ste se odvažili da budete profesor uopšte? Šta je vaš cilj kada su u pitanju studenti?

– Moj zadatak je, za sada, da studentima koji studiraju klasičnu muziku dam informacije o džezu, ali i da pokušam da ih nateram da posmatraju jednu materiju iz druge perspektive. Nije zadatak da od njih napravim džez muzičare, nego je poenta da promenimo prizmu sagledavanja, te da pokušaju da prošire svoje znanje. Voleo bih da se jednog dana, ako se steknu uslovi za to, iz ovog mog gostovanja izrodi ceo jedan odsek koji bi se bavio tom vrstom predavanja.

Sloboda ili disciplina? U čemu više uživate, u komponovanju ili improvizaciji?

– Smatram da je jedno sa drugim povezano. Mislim da je improvizacija zapravo kompozicija i to što se zove improvizacijom nije nešto što se tek tako, samo od sebe dogodi. Na licu mesta stvaraš kompoziciju, samo je tad sviraš i nikad više. Kada odete na džez koncert, slušate unikatno delo koje se dešava u tom trenutku i koje se ne ponovi, za razliku od klasične muzike, pop muzike, rok muzike, gde tačno znaš šta hoćeš da čuješ. Apsolutno fantastično i kvalitetno, ali ne na taj način uzbudljivo. Zato mene ova muzika inspiriše, jer ni sam ne znam šta će se desiti.

Džezer ste, ali i veliki ljubitelj fuzija različitih muzičkih pravaca, vaša muzika svrstava se u world music. S obzirom na korene i vašeg dedu Vasila, etnomuzikologa koji je sakupio 10 hiljada pesama, kako kažete „sa radošću grlite” i izvornu, narodnu muziku. Može se reći da ste najbolji predstavnik srpske tradicionalne muzike u svetu?

– Narodna, izvorna, tradicionalna muzika je prekrasna i predivna, prebogata instrumentima, melosima, ritmovima i veoma inspirativna. U disbalansu smo zaboravili da negujemo to, a dopuštamo da nam turbo-folk diktira živote i estetiku u svakom smislu. Upravo zbog dede Vasila izuzetno volim i poštujem narodnu muziku iz Srbije, Makedonije, Bosne i celog Balkana. Pre 25 godina sam krenuo time da se igram na svoj način i kad god dobijem inspiraciju, ja se time bavim. Ne bežim od toga, štaviše, rado je priglim.

Prošle godine dobili ste prestižno priznanje. Čuveni svetski džez novinar, istoričar, predavač i producent više od 800 džez kompozicija Arnaldo Desouteiro proglasio vas je najboljim džez pijanistom na električnom klaviru u okviru 41. Annual Jazz Station Awards. Kako gledate na nagrade? Koliko su one inspiracija i podsticaj?

– To je dobro da bi potvrdio sebi da si na dobrom putu. Ali, nagrada je takođe i kad kolega kog ceniš priđe i kaže: „To je baš dobro!” To su parametri. Naravno, moramo verovati najpre sebi, ali provere sa strane su uvek dobre. Ova nagrada je upravo ta vrsta pohvale. To nije priznanje u vidu statue, nego sam dobio pohvalu od čoveka koji se 50 godina unazad bavi produkcijom, komponovanjem i ocenjivanjem. Kritičar je svetskih najboljih muzičara i ako dospeš na prvo mesto jedne takve liste, onda stvarno nešto dobro radiš. Neću da zvučim blazirano, ali mislim da je svakako najvažnije da u životu izabereš ono što voliš da radiš. Kad odlučiš da ne odustaneš od svojih snova, a imaš i talenat, stvari se ređaju. Onda to nisu uspesi gde ti juriš nešto da bi uspeo, nego jednostavno radiš ono što voliš, a onda se desi da od toga možeš i da živiš.

Pandemija je uticala na ceo svet, pa i na muzičare. Koncerti su otkazani, nastalo je zatišje, ali karantin nije uticao na vaše stvaralaštvo. Kako je izgledala vaša 2020. godina?

– Ja pokušavam da ne padnem pod teret svega toga. Trideset godina sviram pred ljudima i onda neko kaže: „E, sad to više ne može i ne znamo koliko dugo će biti tako”. To je prilično poražavajuće na više nivoa. Međutim, u tom stvaralačkom smislu, kad već nisam smeo da se viđam sa drugim ljudima, ja sam sam radio i završavao stvari koje su čekale i čekale. Uspeo sam da napravim ceo jedan album sam, a takođe i da pripremim materijal koji ću snimati sa Vasil Hadžimanov bendom. Takođe, radio sam na filmskoj muzici. Raša Andrić je snimio divan dečiji film Leto kad sam naučila da letim, a pozvan sam da komponujem i za drugu sezonu serije Dug moru. Nije da nema posla, ali zna se šta je ono što mene najviše ispunjava – koncertni nastupi.

Razgovarala: Gala Gajin
Foto: Jelena Ivanović, Nebojša Babić