MENI

MENI

Mostobran: Novosadska znamenitost koje više nema

Jedna od znamenitosti Novog Sada koje više nema, izgrađen iz vojno-strateških i odbrambenih razloga, značajno je doprineo razvoju grada, ali i na mnogo drugih i neočekivanih načina obogatio život njegovog stanovništva. Ovo je priča o mostobranu.

Mostobran je bilo utvrđenje sa bedemima i kapijama okrenuto prema gradu, a ravnom osnovom ka Dunavu. Njegov zadatak je bio da štiti i brani prelaz preko Dunava pontonskim mostom, a ujedno da bude fortifikaciona zaštita prilazu Petrovaradinskoj tvrđavi.

Za početak gradnje Novog Sada smatra se kraj XVII veka, tačnije 1694. godina, kada je nasuprot Petrovaradinske tvrđave izgrađen Brukšanac (Bruckschanc), koji je pripadao fortifikacijskoj celini Tvrđave. Odbrana same Tvrđave na levoj obali Dunava zavisila je od utvrđenja koje čuva most – otuda i naziv mostobran. Na svim starim crtežima i gravurama vidi se da Tvrđava, Dunav i mostobran čine jednu celinu, čiji je način građenja bio isti.

Odmah po izgradnji mostobrana oko njega se naseljavaju zanatlije i trgovci koji su pratili srpsku miliciju, pomoćne čete srpskih ratnika, kovači, krčmari, pekari, kasapi, krojači i drugi. Oni podižu kuće na prvim i najbližim uzvišenjima uz mostobran. Tako je nastao Petrovaradinski šanac, ili samo Šanac, začetak potonjeg Novog Sada, iz onih nekoliko ulica i uličica oko Saborne crkve. U prečniku od 500 metara oko mostobrana nije bila dozvoljno podizanje nikakvih objekata bez odobrenja vojnih vlasti. Unutar mostobrana boravile su dve čete husara i jedna četa hajduka.

Šetnje mostobranom

Stari Novosađani su mostobran zvali Brukšanac. Nije bilo tog Novosađanina koji nije prolazio kroz njega, bilo kolima bilo pešice, da bi preko pontonskog mosta prešao u Srem ili da bi se lađom odvezao u Kamenicu, a takozvanom mađarskom” lađom u bilo koje podunavsko mesto do Vukovara. Oko mostobrana je bila lepa šetnja, jer je spoljna strana šančeva bila zasađena drvoredom topola i bagrema, a proširena putanja sa klupama pružala je idealnu hladovinu za vreme letnjih vrućina.

Inače, Novosađani su voleli popodnevne šetnje i ova navika se kod njih razvijala sa usvajanjem građanskih manira. Omiljena šetališta Novosađana su bila najpre Futoška šuma, Vladičanski vrt u Kisačkoj ulici, Trandžament, Kamenički park, a potom i Brukšanac. Čuveno šetalište Novosađana, takozvana Promenada, išla je od kraja Dunavske ulice obalom do Brukšanca i parobrodske stanice. Tu su zasađene mladice kanadske topole, podignuti su kiosci za slatkiše i pića, 1889. godine otvorena je i kafana Engleska kraljica, a uređuje se i Dunavski park. Kasnije, tridesetih godina XX veka šetalište je premešteno u sam centar grada, gde su levom stranom Glavnog trga i duž Uluce kralja Aleksandra šetali stariji, a studenti i đaci suprotnom stranom. Dole niz Gospodsku ulicu (današnju Zmaj Jovinu) prema Dunavskoj, u kojoj je pre podne bila pijaca, paradirale sus a vojnicima i kalfama piroške, zuske i ostale bedinerke i sluškinje, ne mareći mnogo za stalešku podelu na gospodski i purgerski Novi Sad.

Kroz mostobran je sredinom prolazio kameni put za kola i aleja za pešake. Prolaz je bio slobodan, a sa obe strane puta bila su vežbališta, te su prolaznici gledali kako podoficiri na nemačkom jeziku vrše vojnu obuku. Ovo je bilo naročito zanimljivo kada bi se sremski regruti iz šeretluka pravili nespretnima da bi izazivali svoje instruktore, koji bi zbog toga sve glasnike vikali. To se tada zvalo rihtanje” vojnika. U dvema kasarnama u mostobranu vladala je stroga disciplina, ali se ponekad mogla čuti tamburica i melodično pevušenje vojnika Sremaca.

Atrakcija pontonskog mosta

Za mostobran je bila vezana jedna posebno zanimljiva novosadska atrakcija. Građani su dolazili ovde da posmatraju prelazak brodova kroz pontonski most koji je tu bio postavljen još za vreme Turaka, pa su takav podigle i austrijske vojne vlasti. Ovaj most postavljen je 1760. godine i stalno se obnavljao. Bila je to moćna konstrukcija, najveći pontonski most u tom delu Carevine, sastavljen od 32 pontona dužine 40 i širine od osam do 10 metara. Most je bio toliko širok da se dvoje kola moglo mimoići, a postojala je i posebna traka za pešake, dok se s obe strane nalazila ograda od letava.

Preko mosta se moglo prelaziti i danju i noći, ali je ovo često bilo prekidano zbog brodskog saobraćaja, koji je nekada na Dunavu bio veoma razvijen i živ. Od ranog proleća pa do zime, dok ne krenu sante leda, plovio je veliki broj parobroda prenoseći putnike i robu, od Ulma u Nemačkoj pa sve do Braile na ušću Dunava u Crno more. Uzvodno su brodovi uglavnom nosili hranu u Austriju i Nemačku, a nizvodno se iz tih država transportovala industrijska roba u balkanske države.

Čim bi posmatrač na Petrovaradinskoj tvrđavi na dugačkom durbinu opazio brod nizvodno kod Čerevića ili uzvodno kod Tekija, odmah bi zvonom objavio dolazak brodova. I zaista, na prvo zvono pojavili bi se na mostu „hajoši” da zauzmu svoja mesta na pontonima. Prvo udaranje u zvono bilo je ujedno i znak onima koji žele da pređu preko mosta da treba požuriti, jer se posle drugog zvona zatvarao ulaz na most. Na treće zvono iz sredine mosta izdvajali bi se nizvodno po osam pontona na svaku stranu. Hajoši su na svakom krilu pomoću čekrka odmotavali ogromne gvozdene lance prema mostu, a s druge strane opet prema obalama navlačili lance. Sve se to obavljalo spretno i brzo, tako da je most uvek bio na vreme otvoren, pa su brodovi nesmetano prolazili.

Bio je običaj da sa obale publika mahanjem rukom, šeširom ili maramicom pozdravlja brod, a ovaj je pištanjem otpozdravljao. Razvilo se pravo nadmetanje u tome ko je video i upamtio više brodova, pa su đaci u sveske ubeležavali naziv viđenog parobroda, broj njegovih odžaka, broj njegovih zvezda i druge oznake.

Kada bi Dunavom prestale ići sante leda, odmah bi iz zimovnika bili dovučeni pontoni i most je tako već u rano proleće bio postavljen, a njegovo otvaranje svake godine je bila mala svečanost. Tom prilikom deca i gimnazijalci bi pojurili da kupe na mostu iverje, nazvano navalom”, jer bi to u novčaniku navodno donosilo sreću. Sve i da navala” nije ispunila verovanja i očekivanja, otvaranje mosta je simbolizovalo početak proleća i olakšanje saobraćaja između Novog Sada i Srema, kao i otvaranje sezone šetnji preko mosta i oko Petrovaradina.

Rušenje mostobrana

Novosadski Magistrat trudio se da ukloni Brukšanac, ali je ova fortifikacija ostala između grada i Dunava sve do 20-ih godina prošlog veka. Tvrđavica koja je zapravo služila kao mostobran nalazila se na današnjem Keju žrtava racije, između Dunavske i Radničke ulice. Mostobran je tada viđen kao smetnja prirodnom razvoju Novog Sada i njegovom izlasku na reku.

Grad Novi Sad je sa predstavnicima vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1923. godine potpisao ugovor o ustupanja mostobrana gradu. Mostobran je izgubio svaku vojno-stratešku ulogu i vrednost, i iste godine je srušen. Teren gde se nalazio je poravnat radi izgradnje mosta kraljevića Tomislava, koji je završen i pušten u saobraćaj 2. maja 1928. godine. Sve do podizanja nasipa posle velike poplave Dunava 1965, bili su vidljivi ostaci bedema i kapija nekadašnjeg mostobrana, na kraju današnje Radničke ulice.

Na Dunavskom keju, ispod Spomenika žrtvama racije, uz samu obalu, stoji i danas vidljivi ostatak Mostobrana – jedna manja kula (okrugli kameni stub sa zaobljenim vrhom), ostatak batardoa. Ovaj kameni stub, izgrađen 1831. god, služio je za merenje vodostaja na pristaništu. To je danas jedini ostatak nekadašnjeg Mostobrana. Legenda kaže da je postojao tajni tunel ispod Dunava, u koji se moglo ući iza oltara crkve Svetog Jurja u Petrovaradinu i doći do crkvice Svetog Ivana Nepomuka na Mostobranu, na novosadskoj strani. Ovaj tunel nije pronađen prilikom rušenja.

Autor: msr Ljljana Dragosavljević Savin, istoričar
Foto: Muzej Vojvodine