MENI

MENI

Voleti novosadski: Čuvene ljubavne priče iz istorije grada

Tema ljubavi je poput nekog opšteg mesta, uvek intrigantna i neiscrpna, večita inspiracija umetnicima, ali i onima koji to nisu, poznata svima i svačija težnja, nekada i tajna, nekada nesrećna ili potisnuta, ali uvek i jednostavno – zanimljiva.

Oni koji su se svojim delom proslavili i ostavili trajni trag svojom umetnošću, političkim, naučnim, društvenim i bilo kojim javnim angažovanjem, neretko su skretali pažnju i svojim privatnim životom. Možda je to bilo i protivno njihovoj volji, a možda, u slučaju velikih umetnika, neka od najlepših dela svetske umetnosti ne bismo ni poznavali da nije bilo njihovih (ne)srećnih ljubavi.

Priče koje ovde donosimo, samo su neki od primera kako ono najintimnije ima velikog uticaja na samo delo pojedinca, ma koliki genije bio, te kako je umetnost jedan od načina da se iskažu najtananije emocije, koje onda više nisu samo umetnikove – nego svačije. Ovde vidimo da ima i onih koji snagu ljubavi nisu čuvali samo za sebe, nego su njome odnegovali čitave generacije, ali i onih koji su zbog ljubavi nezasluženo ostali u zapećku svetske nauke. I dok bi za neke bilo bolje da se o njihovoj ljubavi ništa nije znalo, drugi su pravili buku po celom gradu zbog svatovskog veselja. Kako god, ne znamo da li postoji ljubav koja ostane sakrivena…

Milica i Jaša Tomić

Život srpske političarke, poslanice i aktivistkinje Milice Tomić neprekidno je bio obeležen preplitanjem javnog i privatnog, a to javno će i naštetiti njenom braku sa Jašom Tomićem. Kao ćerka Svetozara Miletića, jednog od svojevremeno najuticajnijih političara, a onda i supruga vođe radikalne stranke, Milica se od najranije mladosti, pa do smrti supruga 1922. godine, aktivno bavila političkim i društvenim pitanjima. Veza koja je najpre bila profesionalne prirode pretvorila se u brak, a onda i u ono što bismo danas nazvali pravom medijskom aferom – i to sa političkom osnovom.

List Zastava, jedan od najznačajnijih političkih glasila Srba u Ugarskoj, spojio je Milicu i Jašu. Zastavu je osnovao Miletić, a Milica ga je uređivala u godinama tokom kojih je njen otac bio u zatvoru. Kao urednica Zastave, Milica Miletić ju je prepustila čuvenom radikalskom vođi u želji da časopis sačuva od političkih neistomišljenika. Iako je mlada urednica tada bila u vezi sa drugim partnerom, Milica i Tomić će vrlo brzo svoju naklonost i ozvaničiti brakom. Ironijom sudbine, novine će biti jedan od uzroka nesrećnog kraja njihove ljubavi, a u zatvoru će se ovog puta naći njen suprug. Sukob Jaše Tomića i liberala Miše Dimitrijevića vođen je javno, a Dimitrijevićev Branik bio je jedno od oružja u prilično prljavoj igri koja se doticala bračnog života sukobljene strane. Dimitrijević je u javnost izneo Miličino devojačko ljubavno pismo koje je diskreditovalo bračni život Tomića, a sve je eskaliralo ubistvom. Kod železničke stanice, pored današnje Limanske pijace, Tomić je nožem usmrtio Dimitrijevića zbog čega je kažnjen sa šest godina zatvora. Nakon Jašine smrti, usledilo je i Miličino povlačenje iz javnog života. Ostala je upamćena kao veliki borac za ženska prava, posvećena feminističkim i pitanjima emancipacije žena koje je i javno iznosila časopisu Žena. Obrazovanje je sticala u Novom Sadu, gde je i rođena, Beču i Pešti i govorila je čak četiri jezika. Osnovala je žensku čitaonicu Posestrima i prva je žena u Evropi 20. veka potpisana kao urednica časopisa.

Mileva Marić i Albert Ajnštajn

Delo i znanje Mileve Marić nezasluženo su ostali u senci njenog supruga, a isto je bilo i na privatnom planu bračnog para. Posvetivši život porodici, Mileva je ostala obeležena patničkom sudbinom koja se poslednjih godina aktuelizuje u želji da se ukaže na značaj ove naučnice koji je imala kako za Ajnšajnova dostignuća, tako i za nauku uopšte.

Put Milevinog sticanja znanja vodio je od Rume, preko Novog Sada, Sremske Mitrovice, Šapca, Zagreba, Ciriha, Hajdelberga do Berna. Na jednoj od poslednjih stanica u Cirihu, gde je upisala Državnu politehničku školu kao peta žena primljena u ovu prestižnu instituciju, upoznala je studentsku, pa i životnu ljubav – Alberta Ajnštajna. Plašeći se ovog odnosa, Mileva odlazi iz Ciriha u Hajdelberg, ali se ubrzo i vraća na Albertov nagovor. Njegovi roditelji su se protivili vezi jer je Mileva starija tri i po godine i nije jevrejskog porekla, a „osramotila“ je i svoju porodicu kada je sa 27 godina, u Novom Sadu, rodila vanbračnu ćerku Lizerl, kojoj će se brzo izgubiti trag – ili je umrla ili je data na usvajanje. Usledila je kriza u braku, kada Albert uspostavlja kontakt sa svojom rođakom u koju je bio zaljubljen. Prateći Albertove selidbe i njegovu univerzitetsku karijeru, Mileva je odgajala sinove Hansa Alberta i Edvarda, koji su kršteni u Nikolajevskoj crkvi prema pravoslavnim običajima. Selidbom u Berlin, nastupio je početak kraja bračnog života jer je u Berlinu živela i Ajnštajnova ljubavnica. Albert je sastavio spisak pravila ponašanja za svoju suprugu, a teskobna porodična situacija završila se Milevinim odlaskom u Cirih i na kraju, zvaničnim razvodom braka 1918. godine. Spor sa Albertom oko imovine i porodične tragedije koje su zatekle Milevu, oslabile su njeno fizičko i psihičko zdravlje. Preminula je na ciriškoj klinici Eos 1946. godine, a u Jugoslaviji neće biti nijednog reda vesti posvećenog našoj naučnici. U narednim decenijama pokazaće se da su postojali jasni dokazi o Milevinom doprinosu uspesima koji su pripisivani njenom suprugu, a jedan od prvih koji se bavio ovom temom bio je Abraham Jofe. On je 1955. potvrdio da je imao uvid u originale naučnih radova koji su objavljivani pod Ajnštajnovim autorstvom, a prvobitno su potpisani sa Einstein-Marity.

Marija i Jovan Trandafil

Malo je parova za koje se zna da su svoj život i imovinu posvetili humanitarnom delanju kao što je to slučaj sa Marijom Trandafil i njenim manje poznatim supružnikom Jovanom. Rođena u Novom Sadu davne 1816, u ćurčijskoj porodici grčkog porekla, Marija Popović udala se za grčkog trgovca krznom iz Erdelja (Transilvanija). Ženidbom, ovaj ugledni trgovac je dobio i status slobodnog građanina Novog Sada i pravo da se preseli ovde, gde je u glavnoj ulici kupio kuću, takozvanu Svojinu. U novosadskoj istoriji, Jovan Trandafil se pamti po obnovi Nikolajevske crkve, porodične zadužbine, u kojoj oboje počivaju. U međusobnom dogovoru, supružnici su načinili dva testamenta 1862. i 1878. godine, prema kojima su zaveštali imovinu Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Matici srpskoj. Novac su davali i za gimnazijske stipendije, sirotištima i bolnicama u Osijeku, Somboru i Novom Sadu, ali i siromašnim devojkama za udaju, zatim udovicama i finansijski oslabljenim trgovcima i majstorima. Posle smrti Marije Trandafil osnovani su fondacija u njenu čast, pomoću koje su se školovali mnogi đaci, kao i Zavod za izdržavanje sirote i siromašne dece u Novom Sadu.

Lenka Dunđerski i Laza Kostić

Ni razlike u godinama i društvenom statusu nisu ugušili ogromne emocije koje su postojale između najvećeg srpskog pesnika romantizma i Lenke Dunđerski, a o ovoj ljubavi zauvek postoji svedočantvo u, po mišljenju mnogih, najlepšoj pesmi na srpskom jeziku – Santa Maria della Salute. Ćerka uglednog trgovca, proizvođača žita i dobrotvora, Lazara Dunđerskog, Lenka je bila upadljiva po svojoj visini i neobičnoj lepoti, ali i nesrećno zaljubljena u prijatelja i vršnjaka svog oca, slavnog Lazu Kostića. Po povratku sa Cetinja, Laza je često boravio u dvorcu Dunđerskih, gde je upoznao Lenku i odakle je i otišao u manastir Krušedol, gonjen „nedozvoljenim“ emocijama prema 29 godina mlađoj devojci. Laza je i sam pokušavao da suzbije ovaj odnos savetujući Lenku da se uda, pokušao je čak i da je upozna sa Nikolom Teslom kojem je pisao o anđeoskoj lepoti ove devojke. Ova ljubav je bila platonska i bez priznanja, o čemu svedoči Lazin dnevnik u koji se slilo sve ono što na javi nije bilo moguće. Na nagovor Lenkinog oca, Laza se ženi Julijanom Palanački, uglednom i bogatom starijom gospođom. Lazar Dunđerski bio je čak i kum na ovoj svadbi, nakon koje par odlazi na medeni mesec u Veneciju. Smrt Lenke Dunđerski nastupila je iznenada, pa iako podaci kažu da je preminula od tifusne groznice, u dnevniku nesrećno zaljubljenog pesnika nalazi se drugačija istina. Bilo je neprimereno govoriti o devojčinom samoubistvu. U Veneciji, Laza je i počeo rad na najčuvenijoj svojoj pesmi, a tek osam godina od Lenkine smrti počeo je da beleži i svoje snove u kojima je uvek jedan te isti glavni akter. Nakon Lenkine smrti, Kostić je zaveštao novac manastiru u Krušedolu gde su se dugo godina na datum njene smrti čitale molitve, a isto je uradio i za svoju suprugu Julijanu u manastiru u Vrdniku.

U Srbobranu je 2006. godine ustanovljena nagrada za najlepšu ljubavnu pesmu napisanu na srpskom jeziku koja nosi ime Lenke Dunđerski, a jedan od dobitnika, Matija Bećković, izjavio je da mu je ovo jedna od najdražih nagrada koju je dobio.

Jovan Jovanović Zmaj i Ruža Ličanin

Kada se Zmaj ženio, svatovi su se pobrinuli da ceo Novi Sad ne sklopi oči tri dana i tri noći. Na Svetog Savu 1862. godine, svatovi su pevali i igrali na glavnim ulicama Novog Sada, predvođeni starim svatom Jakovom Ignjatovićem. Šerpe i lonci su se vukli po kaldrmi, a iza veselja ostao je i račun od 207 forinti: popijeno je 155 holbi (tri četvrtine litre) vina, 146 holbi piva, 60 holbi bermeta, 27 limunada, 76 kafa, popušeno je 25 kabanos cigara i 60 običnih. Zmaj je imao 28 godina kada je zaprosio sedamnaestogodišnju Eufrosinu, koju je odmilja prozvao Ruža, ćerku Pavla Ličanina i Pauline. Upoznali su se kraj bolesničke postelje njene sestre, a nažalost, Ružina bolest će ih i rastaviti. U pismima koje su razmenjivali zabeležena je Zmajeva molba da Eufrosina najpre sama i po srcu na njih odgovara, a tek onda pokaže gospođi mami ili gospođi sestri. Đura Jakšić je Ružu opisao kao nešto malo, lepuškasto i nadasve lukavo. Zmaj joj je posvetio najlepše stihove Đulića (zbirka nastala pre smrti supruge) i Đulića uvelaka (nastala posle Ružine smrti) koja se smatra umetnički jačom zbirkom. Pre ženidbe, bile su poznate dve Zmajeve ljubavi, izvesne Manojlovićeva iz Sentomaša i Persida Pintorović koja je bila poznati prevodilac za pozorište. Ipak, Ruža je bila najveća Zmajeva ljubav praćena tragičnim gubicima četvoro dece, iza koje su ostali neki od najpoznatijih i najlepših redova romantizma.

Od dnevnika zaljubljenog mladića, preko lamenta nad nesrećnim dešavanjima, Zmaj je ispričao veliku ljubavnu priču zauvek zabeleženu u stihovima. U romantizmu je bilo popularno pisanje takozvanih rozarijuma, ciklusa ljubavnih pesama, a slučajno ili ne, Zmaj je svoju suprugu upravo tako i zvao. U čuvenim zbirkama, iskorstio je tursku reč za ružu – đul.

Autor: Leona Pap
Foto: Wikipedia