MENI

MENI

Mladi virtuoz Lana Zorjan: Njeno vreme tek dolazi

Lana Zorjan ima 13 godina, violinu kolekcionara Uroša Žikića, preko 40 prvih nagrada na međunarodnim takmičenjima, nebrojeno mnogo nastupa širom sveta, ali i očaravajuću kombinaciju šarma, skromnosti, samopouzdanja, talenta i inteligencije.

Uz to, Lana Zorjan ima i veliku podršku porodice, prijatelje iz celog sveta, i publiku koju je već navikla na to da će na njenim nastupima biti naprosto očarana magijom koju Lana stvara uz pomoć violine. Na sceni pokazuje izuzetnu energiju, hipnotišuću veštinu i talenat, toliko da na momente zaboravite da gledate i slušate 13-godišnjakinju čije vreme tek dolazi.

Sa samo četiri godine si počela da sviraš violinu. Kako si se odlučila baš za ovaj instrument?
– Moja mama je profesorka violine i oduvek su nam dolazili njeni učenici u stan na časove. Mene bi tada čuvali tata ili bake, ali bih ja najčešće ponela svoje igračke i ušla u maminu radnu sobu da sedeći na podu slušam njen čas i igram se. Moji roditelji kažu da sam jako rano tražila da sviram, ali nije bilo adekvatnog instrumenta za moje male ruke. Kada sam imala nepune četiri godine mama mi je nabavila najmanju violinu u Srbiji, tridesetdvojku i tada sam počela da sviram.

Iako imaš 13 godina, iza tebe je toliko nastupa i nagrada koji govore da je za tebe violina više od hobija. Da li si slutila da te očekuju ovako veliki uspesi?
– Apsolutno ne. Meni je violina bila igračka putem koje sam istraživala zvuk i pesmice, ali se za svega nekoliko godina pretvorila u nešto mnogo ozbiljnije. Imala sam samo pet godina kada sam nastupala na prvom međunarodnom takmičenju Fantast, gde sam u kategoriji sa decom do devet godina osvojila maksimalnih 100 poena i specijalnu nagradu pobednika kategorije. Bila je to moja prva novčana nagrada i već tada su počeli da mi predviđaju profesionalnu karijeru. Videćemo da li su bili u pravu.

Od svih gradova koje si na putovanjima posetila, koji bi izdvojila kao najzanimljiviji i zašto?
– Beč i Moskvu! U Beču sam posetila stan u kome je živeo Volfgang Amadeus Mocart sa porodicom i dodirnula bilijarski sto na kome je on često komponovao. Uživala sam u Kući leptira gde su mi prvi put u životu leptiri sleteli na prst. Bilo je zaista kao u snu. Posetila sam Šenbrun i prelep i ogroman zoo-vrt. Bilo je čarobno i, iako sam imala samo sedam godina, imam jasna sećanja i predivne uspomene. U Moskvi sam bila prošle godine i uprkos tome što je bilo -11 stepeni napolju, mama i ja smo ceo dan obilazile veličanstveni Moskovski metro, palatu u Kremlju, Carski trezor sa nakitom i neverovatnim draguljima, čuveni tržni centar Gum u kome smo mogli samo sladoled da priuštimo jer tu kupuju milioneri, ali je bilo sve jako interesantno i upečatljivo.

Kako biraš kompozicije za nastupe? Kakvu si selekciju napravila za predstojeći koncert na Kolarcu?
– Kompozicije biram u dogovoru sa svojom profesoricom Ivanom Aćimoski-Žikić i mamom. Trudimo se da to budu dela koja pre svega odgovaraju mom karakteru, kroz koja mogu da napredujem na polju tehnike i interpretacije i koja su dopadljiva za širi auditorijum. U martu imam zakazana četiri solistička koncerta – u Subotici, Novom Sadu, Zrenjaninu i Beogradu. Na ovim koncertima ću izvesti svoju kompoziciju, zatim drugi i treći stav Koncerta za violinu i orkestar čuvenog poljskog kompozitora Henrika Vijenjavskog, muziku iz filma Poštar u aranžmanu maestra Fedora Vrtačnika, Koncertnu polonezu D-dur, i na kraju, trio za dve violine i harfu. Mislim da će biti lepo i potrudiću se da ovaj program što kvalitetnije izvedem.

Kako se boriš sa tremom? Da li si je prevazišla s obzirom na to da si nastupala nebrojeno puta i da li je u tom smislu teže svirati pred publikom u svom gradu ili u inostranstvu?
– Trema je sastavni deo svakog javnog nastupa i predstavlja želju da se u tom trenutku pokažem u najboljem svetlu. Kada sam bila mlađa imala sam i manju tremu jer sam svirala kraće i neuporedivo jednostavnije kompozicije. Što je veći program, i trema je veća. Ali, uvek više volim da sviram na koncertima nego na takmičenjima jer mislim da su sitne greške publici manje važne, pa je i pritisak manji. Na takmičenju sada već očekuju od mene savršeno sviranje, pa se sa tim očekivanjima nije lako nositi.

Poznato je da se baviš i komponovanjem. Tako je u karantinu nastala i jedna tvoja kompozicija, koja je takođe nagrađena. Šta te je inspirisalo da počneš sama da pišeš kompoziciju i da li planiraš da se i ubuduće posvetiš komponovanju?
– Na početku karantina mi je baš bilo teško. Spremala sam se za veliko Evropsko takmičenje u Pragu, da bi mi nedelju dana pre puta stigao mejl da je takmičenje odloženo. Posle toga i sva ostala planirana takmičenja su jedno po jedno otkazivana. Bila sam tužna i demoralisana. Kada nam je nastavnica likovnog na Google učionici poslala konkurs Ministarstva prosvete za dečije stvaralaštvo, odlučila sam da se oprobam u kategoriji komponovanja. Za nekoliko dana nastalo je moje prvo delo. Snimila sam ga i poslala. Snimak je na YouTube-u videla direktorica Međunarodnog takmičenja Oskar Riding iz Slovenije, koje je ove godine bilo otvoreno za disciplinu kompozitor-izvođač i poslala mami poruku u kojoj nas poziva da se prijavimo. Za učešće je bio potreban i notni zapis u kompjuterskom programu Sibelius. Na svu sreću, moj deka Nice Fracile koji predaje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, vlada tim programom i zajednički smo zapisali kompoziciju. Tako da sada imam i notni zapis. Planiram i ubuduće da komponujem, samo čekam sledeću inspiraciju.

Šta je po tvom mišljenju teže – vežbati kompozicije velikih kompozitora ili sam stvarati delo?
– Mislim da je teže izvoditi dela velikih kompozitora jer tu ima mnogo stilskih odlika i zahteva koji moraju da se ispoštuju, a kada sviraš svoje delo izvođenje može biti slobodnije.

Sviranje na tvom nivou sigurno zahteva mnogo truda. Koliko vremena dnevno je potrebno za vežbu i kako prevazilaziš krizne situacije koje se tiču umora ili manjka volje?
– Trudim se da svaki dan vežbam dva do tri sata u zavisnosti od veličine programa i nastupa ili takmičenja za koje se spremam. Mislim da nijedno dete ne voli da vežba, pa ni ja. Ali s obzirom na to da obožavam da nastupam i da sebe vidim isključivo kao violinistu, svesna sam da je redovan i požrtvovan rad jedini pravi put. Veliki umetnici smatraju da je za uspeh potrebno pet do deset odsto talenta, a da je sve ostalo rad i disciplina. Možda bi trebalo da vežbam i više, ali trenutno osećam da bih sa više sati doživela zasićenje i manjak inspiracije, pa bi možda i rezultat bio slabiji. Sigurna sam da ću za nekoliko godina, kada program postane još složeniji, morati da vežbam više.

Nastupala si u okviru Dočeka ove godine koji je emitovan onlajn. Kakve utiske nosiš sa ovog neobičnog koncerta i kako ti se dopada ideja da za doček Nove godine tvoji sugrađani imaju priliku da čuju i klasičnu muziku?
– Bila mi je posebna čast i zadovoljstvo da budem deo ovog divnog kulturnog projekta Fondacije Novi Sad 2022 – Evropska prestonica kulture. Na snimanju sam se divno provela. Ekipa je bila fantastična i kada sam videla koliko ljudi je došlo samo mene da snima i koliko su se trudili da sve odrade na najvišem mogućam nivou, moram priznati da sam baš imala tremu kako ih ne bih razočarala. Bila sam presrećna kada sam čula da će se moj koncert emitovati u večernjem terminu pre koncerta Stefana Milenkovića. To je za mene neverovatna čast i želim da se zahvalim Fondaciji na ukazanom poverenju.

Spomenula si svog starijeg kolegu Stefana Milenkovića, jednog od najvećih svetskih violinista. Mnogi te po talentu i porede sa njim. Da li imaš neke uzore kada je u pitanju violina ili možda uzore iz drugih sfera umetnosti kojima se diviš?
– Meni je Stefan Milenković najveći idol i uzor i presrećna sam što će biti direktor Koncertne dvorane i što će predavati na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Daću sve od sebe da se pokažem dovoljno dobro da upišem nultu godinu kod njega, ukoliko se za to stvore uslovi. To je moj veliki san i nadam se da ću ga ostvariti. Pored Stefana, izuzetno cenim i volim da slušam Nemanju Radulovića, Veriko Čumburidze, Bomsori Kim

Kakva je Lana Zorjan van scene, kada ne drži violinu u ruci? Kako i gde provodiš slobodno vreme?
– Kao i sva deca našeg doba, volim društvene mreže Instagram, TikTok, YouTube. Volim da se družim sa drugarima, da se dopisujem sa kolegama iz drugih zemalja koje sam upoznala na takmičenjima. Sa drugaricom iz Litvanije igram video igricu Roblox, a sa drugaricom iz Beograda vodim profil na TikToku o toj igrici. Volim da se igram sa mojim kucom Srećkom i macom Mazom. Nažalost, moram i da učim jer iako pohađam školu po posebnom programu za talente, ipak sve moram da odradim kao i druga deca.

Šta te u Novom Sadu čini srećnom?
– Za Novi Sad me najviše vezuju porodica i prijatelji. Volim da provodim vreme na Štrandu, na Tvrđavi, u Kameničkom parku, na Vencu, volim NOMUS, operu gde moj tata peva i nadam se da ću moći da ostanem u Novom Sadu, da živim ovde i da odavde putujem na koncerte i takmičenja po celom svetu.

Da li postoje neka dešavanja ili manifestacije koje ne propuštaš u našem gradu?
– Koncerte na NOMUS-u nikada ne propuštam. Išla sam i za vreme pandemije. Volim koncerte Vojvođanskog simfonijskog orkestra, mnogo volim operu, posebno komične opere i jako sam srećna što je Novi Sad odabran za Evropsku prestonicu kulture jer će nam na taj način kulturna dešavanja biti mnogo bliža i dostupnija nego drugim gradovima u Srbiji.

Foto: Vladimir Veličković