MENI

MENI

Svenka Savić i Maja Brukner: Majka i ćerka čiji se glasovi daleko čuju

Verovatno nema kompleksnijeg odnosa od onog između majke i ćerke, a kako je mesec za nama bio u znaku žena, odlučili smo da popričamo o nekim važnim temama upravo sa majkom i ćerkom, dvema samosvesnim i ostvarenim ženama, koje imaju neverovatnu energiju, ali i jasan stav. Svenka Savić i Maja Brukner su hrabre i neposredne predstavnice onih žena čiji se glas daleko čuje – jedan u akademskom svetu, drugi na sceni. Oba značajna i dovoljno glasna da posluže kao primer da se kroz različite generacije, profesije, interesovanja i opredeljenja treba uvek i dosledno – boriti. U narednim redovima upoznaćete se sa Svenkom i Majom, našim sugrađankama i sasvim (ne)običnim ženama.

Nedavno je po 110. put proslavljen Međunarodni dan žena. Šta za vas znači ovaj praznik?
Svenka
: Za mene je to dan koji podseća na to šta su žene izborile za svoja prava tokom XX veka, tokom 100 godina. To je uvek retrospektiva postignutog i prisećanje na ono šta ne smemo dozvoliti da nam se oduzme, ili da se banalizuje u obliku karanfila, kozmetičkih preprata, ili ručka koji priredi direktor preduzeća za zaposlene žene.
Maja: Svakako mnogo više od cveća i bombonjere. Za mene znači: pravo glasa, pravo na sopstveno planiranje rađanja, pravo na trudničko i porodiljsko, pravo na obrazovanje. Međutim, i dalje smo u društvu prepunom stereotipa i predrasuda, pa istinska jednakost tek treba da se ostvari. Ukidanje diskriminacije češće je zastupljeno u teoriji nego u praksi, što imamo prilike da vidimo i trenutno, u aktuelnim aferama u vezi sa seksualnim uznemiravanjem. Pa, kada pogledate komentare od strane oba pola, omalovažavanja i prebacivanja krivice, shvatite da nam predstoji dug put do značajnijih promena. A, posle može i karanfil.

Odnos majke i ćerke često vidimo kao inspiraciju u umetničkim delima – u književnosti, filmu, pozorištu. Šta je ono što taj odnos čini specifičnim i intrigantnim?
Svenka: Rekla bih da je kod odraslih žena to napetost: stalno pomeranje klatna moći i posedovanja. U feminističkoj literaturi je odnos majka-ćerka obrađivan na različite načine u kojima je uvek centralna tema moć i kontrola ponašanja i emocija, ali i društvenih odnosa. U feminističkoj lingvistici Debora Tanen je opisala konverzaciju između majke i ćerke da bi pokazala (ne)razumevanje dveju odraslih žena, koje je po mnogo čemu različito od drugog (ne)razumevanja dveju odraslih žena, kao što su svekrva i snaja. Žene uglavnom mnogo i dugo razgovaraju, kaže autorka, ali bi trebalo nešto da nauče od muškaraca koji najčešće čine nešto zajedno i tako utvrđuju prijateljstvo i odnose.
Maja: Odnos majke i ćerke je najpre vrlo složen, najvažniji odnos u životu žene. Ja sa mojom majkom nekada ne mogu da provedem sat vremena bez svađe, a opet ne prođe dan da se ne čujemo. Sigurna sam da odnos sa majkom oblikuje karakter deteta, bez obzira na njenu prisutnost i u tome vidim intrigantnost ovog odnosa. Uloga majke je velika, ogromna, od nje zavisi kakav će odnos dete izgraditi prema sebi, zato je jako rizično ako je taj odnos disfunkcionalan. Što se tiče mog odnosa sa majkom, nas dve smo, iako jako različite, vrlo bliske. Ona se trudi da me razume kad niko drugi to ne čini i njena podrška nikad ne izostaje. Tako se trudim da postupam i sa svojom decom. Oslonac uvek i zauvek. Mene je ta vrsta podrške od majke i osnažila u životu. Sigurna emocionalna luka. Majka mora biti emotivno i psihički stabilna.

Svenka Savić Maja Brukner portret

Uz vaše ime uvek ide i mnogo titula – profesorka emeritus na Univerzitetu u Novom Sadu, baletska kritičarka, osnivačica Ženskih studija, borkinja za ženska prava. Koja je za vas najznačajnija?
Svenka: Sve je značajno i nema prioriteta, samo kontekst odredi šta je tada trenutno u fokusu. Evo sada, kada su ženska prava vidno u opasnosti od toga da ih izgubimo, mnogo radim na tome da osnažim mlade žene za borbu da zadrže svoja prava koja smo mi već stekle (kao što su pravo na odluku o rađanju, pravo na brak sa osobom koju sam odabrala, protiv nasilja svake vrste) i stalno, stalno podsećanje da postoje neke žene koje su pre nas dale živote za ovo što sada uživamo kao prava… Nikad se ne smemo opustiti jer je patrijarhat toliko moćan i toliko protiv nas žena.

Koliko se današnji ženski aktivizam razlikuje od onog aktivizma koji ste vi vodili u vreme kada ste imali godina koliko vaša ćerka ima danas?
Svenka
: Sada su mlade žene u prilici da dobiju dovoljno znanja koja im pomažu u orijentaciji za stvaranje sopstvenih vrednosti. Podaci su svuda okolo, i na internetu, i u pisanim stvarima, i u pozorišnim, filmskim i drugim delima. Ono sto je važno, jeste da se one valjano u toj poplavi materijala snađu. Ono što im sada izmiče jeste sećanje žena (partizanki, antifašistkinja) da su rasizam i fašizam uvek prisutni, samo su oblici različititi.

Da li mislite da danas, pored žena, i muškarci trpe veliki pritisak i da i oni podležu stereotipima muškosti koje je teško ispuniti, a čini se da se o tome ne govori mnogo?
Svenka
: Slažem se, to naučavaju muške studije, ali ja se njima ne bavim.

Maja je u jednom intervjuu izjavila da je od majke naučila mnogo o borbi za ženska prava, o empatiji prema marginalizovanim grupama. Postoje li neke vrednosti koje je ćerka naučila majku?
Svenka: Važnost uživanja u raznim situacijama: sa decom (unucima), u jelu i uopšte u druženjima radi uživanja!

Između baletske i jezičke igre naslov je knjige Ivane Antonić objavljene prošle godine povodom vaših 80 godina života i 60 godina rada. Studenti, ali i šira javnost, poznaju vas kao lingvistkinju, ali vaš rad na polju baletske umetnosti takođe je značajan. U kojoj meri ste i sada upućeni na baletske, odnosno na jezičke igre?
Svenka
: Tu nema razlike, uvek su zajedno, samo je fokus na jednom ili drugom. Ja sam se opredelila za istraživanje interdisciplinarnom metodom i na taj način i razmišljam o stvarnosti. Na primer, sada sam pisala o plakatu Radula Boškovića, povodom njegovih 40 godina rada u Srpskom narodnom pozorištu, gde sam analizirala tekst i sliku njegovih plakata za baletske predstave i posebno za dečje baletske predstave. A, tema je u stvari teorijska u lingvistici: šta je minimalni informativni tekst.

Ako jezik oblikuje našu stvarnost, kakva je ta stvarnost danas iz ugla nekoga ko se bavi psiholingvstikom? Kakva je budućnost jezika u smislu novih generacija?
Svenka
: Jezik je deo naše stvarnosti, ali i onoga što je prošlost i onoga što će biti. Već sada vidimo da najmlađa generacija najčešće komunicira elektornski, što podrazumeva određena pravila, zahtev da se reaguje brzo. Tako da su poruke kratke, pisane sa raznim drugim znakovnim mogućnostima i to sve jeste naša jezička realnost. Kada je reč o svakodnevnoj spontanoj komunikaciji, jezik ide u pravcu skraćivanja rečenica i reči, izbegavanju pravopisnih znakova, jer je pravilo: budi hitar i izbegavaj višak… Ne treba da se brinemo za budućnost jezika, jer on odoleva. Govorimo o fazama kroz koje prolaze govornici maternjeg jezika tokom odrastanja, pa tako imamo jezik srednjoškolaca, pa studenata, pa profesionalni žargon, nakon toga što diplomiraju na određenom fakultetu… Jezikoslovci nepravedno optužuju mlade, jer oni unose novine u jezik. Jezikoslovci su staromodni, pogotovu oni koji pišu pravopise ili neke druge savete za pravljenje norme u jeziku. Norme su zato tu da bi se menjale.

Da li bi radije da budeš upamćena kao pevaćica ili kao glumica?
Maja: Ja bih da budem upamćena kao neki super dobar lik. Za mene je velika stvar da živim u balansu, sreći i zdravlju, da budem uspešna kao majka, prijatelj i čovek, a da li ću biti upamćena ili neću, to mi je manje bitno. Trudim se da čuvam našu zemlju, planetu, da negujem međuljudske odnose i u svom mikrokosmosu delam najbolje što mogu, a da sve to prenesem i na decu.

Kako je tekao tvoj put do muzičke karijere?
Maja
: Ja sam završila glumu, što podrazumeva scenu, razmenu energije, potrebu za publikom i davanjem sebe. U nedostatku glumačkog angažmana u datom momentu, spontano se nametnuo muzički. Oduvek sam važila za nekog ko ume da peva, ali nikada nisam bila od onih koji se u društvu otimaju za mikrofon. Jedan dečko iz grada ponudio mi je da dođem na probu, trebala im je pevačica, ja sam došla… i ostala. Muzika je našla mene i od tada se ne razdvajamo.

Tvoj moćni vokal, energičan nastup i upečatljiv stil čine da na sceni izgledaš moćno, skoro hipnotišuće. Da li si se uvek tako osećala ili je to samopouzdanje došlo vremenom?
Maja
: Apsolutno vremenom. Ja sam u suštini stidljiva. Nisam nametljiv tip i definitivno doskoro nisam imala potrebno samopouzdanje. Ali, isto tako volim da izlazim iz zone komfora, volim adrenalin, muziku, kvalitetnu svirku i dobro se osećam na stejdžu. Kada se sve to spoji, ja se bukvalno izobličim i postanem neka druga Maja, vanzemaljac. Ne znam da li to uopšte mogu da objasnim. Ne znam da li je to samopouzdanje ili šta je, ali to prosto samo izlazi iz mene.

U jednom od intervjua rekla si da imamo mnogo talentovanih klinaca koji nemaju motivaciju da stvaraju. Šta misliš, koji je razlog? A, čini se da nikad nije bilo lakše postati popularan. Samo je pitanje šta danas najpopularnije osobe imaju da kažu. Da li to može da demotiviše mlade koji se zanimaju za umetnost i koje ipak zanimaju neke druge vrednosti od onih koje donose siguran i brz prolaz do „širokih narodnih masa”?
Maja
: Mladi danas nemaju fokus, zainteresovani su za malo stvari, sve je lako dostupno, sve je instant, smenjuju se interesovanja jednim klikom, pažnja je površna, a kad nema fokusa, nema ni kvalitetnog stvaranja, nema muzike, nema nauke. Ma, mislim da je jako teško biti mlada osoba u današnje vreme i odoleti adolescentskim izazovima i izboru muzike koji im je nametnut. Danas je suština mladih ono šta imaju, šta poseduju, a mnogo manje ono šta znaju ili umeju. Obrazovanje, inteligencija i emocije su prevaziđeni. Međutim, imam Instagram profil, pratim mnogo pametnih i darovitih mladih ljudi, koji imaju svoju publiku i pratioce. Tu vidim da ljudi koji imaju osnovnu ideju, fokus, istrajnost, ogromnu želju i veru, e, oni i stvaraju, prisutni su, imaju publiku. Ne mora to biti zadržaj za „široke narodne mase”, može to i na mala vrata, ali kvalitetno i od srca, da se trud prepozna, a dela će onda trajati.

Koliko ti glumačko obrazovanje i glumačko iskustvo pomažu na muzičkoj sceni? Ima li neke vrste glume na nastupu ili je sve uvek spontano?
Maja
: Mislim da mi je mnogo pomoglo. I da sam u stvari ja završila glumu da bih se uspešnije bavila pevanjem. Kod mene je sve uvek spontano, nema glume, nema prevare, ni na stejdžu, a ni u životu.

Koja kulturna dešavanja u gradu ne propuštate? Sa kakvih događaja nosite najlepše uspomene?
Svenka: Očekivano, bilo šta što se odnosi na baletsku umetnost i pozrište ne propuštam, bilo da očekujem da je dobro ili da nije dobro to zbog čega idem. Kao da moram biti tamo.
Maja: Mislim da je Egzit nešto što je obeležilo moju mladost. Samo jedne godine nisam bila, kada sam rodila drugo dete. Dakle, svih ostalih godina sam posećivala festival i bila kao hipnotisana. Čak sam i na nultom Egzitu bila, onom koji je bio organizovan kod Filozofskog fakulteta i trajao je sedam ili devet dana, ne sećam se tačno. Egzit je čudo, muzika, ljudi, gužva… Isto tako, Cinema City je nešto najbolje što Novi Sad ima, trudim se da ga ne propustim. Tu je svakako još jedan muzički festival Blokstok, na kojem sam nekoliko godina i nastupala i provela se sjajno. Izdvojila bih još i Sterijino pozorje i Festival uličnih svirača.

Šta vas u Novom Sadu čini srećnom?
Svenka
: Već sam nekoliko puta rekla – ljudi me čine srećnom, jer oni su ovaj grad. Toliko je novih ljudi u gradu…
Maja: Ljudi, prijatelji, poznanici, ja patim od te malograđanske osobine da volim da znam nekog gde god da odem. Šalim se, ali super se osećam kada, gde god da krenem, sretnem nekog s kim popričam, poželim mu lep dan i on meni. Ljubaznost, multikulturalnost, tolerancija, pitomost. Taj luksuz da svuda stignem za deset minuta jer je grad mali. Zgražavam se pri pomisli da bih negde morala ceo život da provedem u kolima.

Razgovarala: Leona Pap
Foto: Vladimir Veličković