MENI

MENI

Rediteljka Sonja Petrović: Novi Sad doživljavam kao svoj prostor slobode

Mlada, hrabra i slobodna – to je prvo što ćemo reći za našu sagovornicu, rediteljku koja je pobrala sve simpatije novosadske publike, Sonju Petrović. Kada je na repertoar SNP-a postavljena predstava Ko je ubio Dženis Džoplin?, rediteljka je dospela u centar pažnje ljubitelja pozorišta, a onda su usledile brojne nagrade. Među njima je i godišnja nagrada SNP-a ove godine, koju je Sonja zaslužila pametnom, promišljenom i maštovitom režijom. Predstavljanje američke rok i bluz ikone XX veka na neki način je i rediteljkino hvala, jer kako kaže, bez Dženis Džoplin njena ličnost ne bi bila ista.

Sonja Petrović je diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, zatim masterirala na FDU u Beogradu, a onda se i vratila Akademiji kao student doktorskih nauka. Njene predstave su igrane i u inostranstvu, odakle nosi nagrade poput laureata na festivalu Artokraina u Sankt Peterburgu. Režirala je nekoliko radio-drama, direktorka je Festivala ekološkog pozorišta za decu i mlade u Bačkoj Palanci, povodom kojeg je dobila i Oktobarsku nagradu, jedna je od osnivača Regionalne platforme za razvoj i afirmaciju pozorišta za decu i mlade Od malih nogu, a trenutno u Pozorištu mladih radi na novoj predstavi Devojčica sa šibicama, prema motivima bajke Hansa Kristijana Andersena.

Nakon premijere predstave Ko je ubio Dženis Džoplin? čini se da je Novi Sad „ustao”. Počele su da se nižu nagrade i nesumnjivo je da su one jedan od pokazatelja kvaliteta predstave. Godišnje nagrade SNP-a pripale su vama i glumicama Bojani Milanović i Sonji Isailović. Kakav osećaj izaziva kod vas ova nagrada? Koliko se tek sad budi odgovornost?
– Slagala bih kada bih rekla da nije lep osećaj dobiti nagradu. Velika je stvar dobiti ovakvo priznanje od jedne institucije kao što je Srpsko narodno pozorište i imam veliko poštovanje i prema toj nagradi, i prema toj instituciji. Verujem da svaka nagrada, u zavisnosti od toga u kojoj fazi života vas zatekne, ima određeno značenje. Ovo za mene predstavlja jednu vrstu podstreka, da nastavim istim žarom da se bavim svojim poslom. I u praktičnom smislu, mislim da je vrlo važno da, kada tek počinjete da se bavite nekim poslom, imate pisani, živi dokaz i argument koji možda može da vam otvori neka nova vrata. Svakako osećam odgovornost da nastavim da stvaram u okviru zadatiih kriterijuma koje smo postavljali nepretenciozno, a istovremeno i vrlo visoko.

Kao i za vreme stvaralaštva Dženis Džoplin, tako i sad, veoma je teško kada si drugačiji. Teško je pomeriti svet, teško je promeniti svest. Šta mislite, da li je ova predstava postala toliko voljena jer se generacije „drugačijih ljudi” mogu poistovetiti sa Dženis?
– Kada sam kao ideju ponudila Dženis Džoplin, svi su bili malo skeptični, u smislu sumnje zašto bismo se mi kao nove generacije bavili nekim ko je svoj vek završio pre pedeset godina. Međutim, činjenica je da se mladi jesu poistovetili i rekli da neke stvari nismo prevazišli. Imam utisak, možda je on previše subjektivan, da se u poslednje vreme u našoj zemlji više sluša Dženis, bar mi se čini da je češće čujem na radiju i drago mi je zbog toga. Na neki način, možda ju je ova predstava ponovo oživela.

Kakvo je vaše mišljenje, da li je Dženis žrtva ili pobednica svog vremena?
– Nažalost, Dženis Džoplin je umrla pre 50 godina, a mi se susrećemo, na sličan ili isti način, sa nekom vrstom diskriminacije kada si drugačiji. Iskreno, mislim da je Dženis Džoplin bila žrtva svog vremena, ali i pobednica u isto vreme. Iz ove perspektive, ona je pobednik zato što su mnoge devojke otkrile svoju slobodu zbog Dženis Džoplin, zbog svih dela koja su se njoj u tom trenutku činila malim ili nevažnim. Ta dela sada, 50 godina kasnije, nama ženama omogućavaju da budemo ono što jesmo.

Kao što ste spominjali u ranijim intervjuima, pre nego što je ideja za rad na predstavi pokrenuta, mnogo ste razmišljali o načinu postavke predstave, a onda ste Dženis podelili u dva lika. Bojana i Sonja potpuno različite, a tako glumački usaglašene. Donele su publici Dženis kakva jeste. Zbog čega dva lika?
– Uvek kada sam razmišljala o Dženis Džoplin kao fenomenu, bila su mi nespojiva ta dva njena ekstrema koje je nosila u sebi. Suštinski ih imamo svi, ali kod nje su bili jako izraženi zbog mehanizama odbrane koje je stvarala da bi opstala u tom svetu onakva kakva jeste. Nisam mogla da zamislim jednu osobu koja u isto vreme reprezentuje dva ekstrema. To je s jedne strane, hrabra i gruba žena, spremna da menja svet i da donosi promene i bude lider, a sa druge strane, jedna jako ranjiva, osetljiva i senzitivna duša koja u stvari samo traži zaklon, ljubav i podršku. Mislim da Bojana i Sonja, svaka na svoj način, u sintezi energija i strasti, donose pravi odraz onoga što je bila Dženis Džoplin.

Predstava je nastala u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta i Omladinske prestonice Evrope Novi Sad 2019 – OPENS. Da li je i koliko važna podrška institucija mladim umetnicima?
– Prva vrata koja su se meni otvorila u smislu pronalaska producenta i ljudi koji će poslati ovu predstavu tamo gde joj je mesto, jeste bio OPENS, i mislim da se to pokazalo kao pravi put jer se radi o temi koja se tiče pretežno mladih, a OPENS je prepoznao ideju koja stoji iza svega ovoga. Međutim, sama činjenica o uspehu predstave jeste i dokaz da je institucionalna podrška od velikog značaja. Prosto su neophodne kao podrška, kao neki temelj u našem stvaranju. Izuzetno je važno što je Srpsko narodno pozorište stupilo u koprodukciju sa OPENS-om, koji predstavljaju mladi ljudi, a koji možda i nisu imali toliko iskustva sa pozorištem pre toga, pa su se ipak upustiili u rizik. Upravo je taj rizik odraz mladosti. Verujem da je Srpsko narodno pozorište koprodukcijom i učešćem u ovoj predstavi pokazalo koliko je spremno da razume mlade i koliko je i dalje mlado samo po sebi, bez obzira na godine postojanja.

Kako vi osećate Novi Sad?
– Novi Sad doživljavam kao svoj lični prostor slobode, zato što dolazim iz jednog manjeg grada u kom nisam mogla da se osećam tako slobodno kao ovde.

Novi Sad je 2016. poneo titulu Evropske prestonice kulture. Naredna godina biće ključna kada je reč o projektu od nacionalnog značaja, kako vi doživljavate ovu titulu?
– Titulu Evropske prestonice kulture doživljavam kao neku vrstu brenda, kao neku vrstu pečata na o

no što mi već ovde imamo i gajimo dugo godina i verujem da je to prozor u svet i prozor u vidljivost svih kulturnih dragulja koje posedujemo – prilika da dovedemo svet kod nas, a ne da mi uporno odlazimo u svet.

Razgovarala: Gala Gajin
Foto: Vladimir Veličković