MENI

MENI

Mihajlo Obrenov: Ljubav ka nepredvidivim, nepoznatim i neobičnim svetovima

Misliti, govoriti, a naročito biti uspešan u radu van aktuelnih tokova, veliki je izazov. Mihajlo Obrenov je naš sugrađanin koji u ovoj misiji opstaje više od dve decenije kroz bavljenje muzikom i filmom.

Iako izričit u svojim stavovima, mi bismo rekli da je vešto izbegao zamku pesimizma i približio se surovoj objektivnosti kroz koju sagledava kako svoj rad, tako i ono što se dešava na muzičkoj (a i svakoj drugoj) sceni. Niti je tokom svih ovih godina stvarao za svakoga, niti je imao iluziju da će njegova muzika biti u trendu. Ipak, Mihajlov glas čuje se i van granica naše zemlje, između ostalog i kroz muziku benda DreDDup, a taj verni, uski krug obožavalaca ispostavlja se kao ne baš tako mali auditorijum. Ako bismo za njegovu muziku mogli reći da je jako glasna, isto zaključujemo i kad su u pitanju Mihajlovi odgovori u narednim redovima.

Ti si se već kao klinac usmerio na umetnost. I po obrazovanju i po delanju. Tvoje bavljenje muzikom, filmom i produkcijom izričito je u svom opstanku s one strane mejnstrima. Šta te je na tu stranu usmerilo, neki uticaji su morali postojati?
– Odmalena gajim tu ljubav ka nepredvidivim, nepoznatim i neobičnim svetovima. Ne znam zašto, neki psiholog bi verovatno imao tu šta da doda, ali volim tu lepotu u nesavršenosti – neke male greške koje su simpatične, koje imaju neku čar. Uvek me je, recimo, više zanimala psihologija antagoniste u nekom filmu nego samog protagoniste, koji mi je oduvek delovao dosadno, isprazno, predvidivo… Nekako je sve to doprinelo da zavolim čudne i drugačije bendove, da počnem da snimam takve spotove i pravim takvu muziku. Bilo je tu puno prijatelja koji su mi donosili kasete, ploče, fanzine različitih žanrova i usmerenja, ovakvih i onakvih stavova. Uvek me je više zanimao sadržaj koji se teže nabavlja, a samim tim mi je uvek bio i vredniji od nečega što se može videti i čuti gde god da se okreneš. Sa druge strane, nikada nisam voleo uniformisanost – kako mišljenja i ukusa, tako i estetsku uniformisanost. Ta uniformisanost ti dođe na kraju kao neka servirana top-lista. Kada jednom počneš takve top-liste da shvataš zdravo za gotovo, tu tvoja kritička misao umire, udaljavaš se od svog ukusa i poprimaš ko zna čiji.

Osim što si i sam akter andergraund scene, posvećen si i promociji drugih alternativaca, što vidimo u filmu Kontakt, a tu je i tvoja izdavačka kuća Crime: Scene Records. Gde i kako vidiš budućnost mladih, i ne samo mladih, koji se odluče ili su već krenuli tvojim i sličnim putevima?
– Znaš kako, ovo je veoma surovo vreme. Ovo je vreme jednog robovlasničkog muzičkog biznisa koji je nemilosrdan prema alternativnoj misli. To je biznis koji alternativu želi na skupom lancu, koji je želi uniformisanu i želi da je svede na cirkuski akt. Mladima je danas puno teže nego mojoj generaciji. Pre si još uvek imao neke „vodiče”, u obliku nekog voditelja koji je birao kvalitetan sadržaj i razumeo materiju. Danas se taj sadržaj sveo na senzaciju i doživljaj. Danas se sam vodič sveo na algoritam ili neku statistiku koji ti nudi ono što „trenduje” i prodaje senzaciju broja pregleda kao merilo umetničke vrednosti. To je veoma opasan put za mlade alternativce, opasna zamka takođe – time se guši kreativnost, guši se sama alterantivna misao, a i sistem vrednosti postaje poremećen. Ti mladi ljudi bauljaju u magli tražeći „pravu stvar”. Algoritam je, pritom, kao neka prodavačica koja ti stalno pokazuje jedan te isti proizvod, samo u drugim bojama, a da joj uopšte ne padne na pamet da bi ti možda više voleo neki drugi, drugačijeg dizajna i namene. Druga stvar, stiče se utisak da ljudi koji nisu manekeni više ne mogu da se bave muzikom ili da budu poznati i „priznati”. Čak i ta moderna alternativa teži prividnoj „lepoti” i „skupoći”. Inače, apsolutno vidim budućnost kao jedan bolesni Diznilend gde je plastična hirurgija urađena i na samim mislima ljudi, gde je zabranjena opasnost u umetnosti i gde je sve normalizovano i dodvoreno muzičkom ukusu prosečne tetke i sve mora da bude lepo i zabavno. Tu će klinci alternativci biti tretirani kao autistična deca.

Imaš jasan kritički stav, ne samo prema muzičkoj sceni, nego i prema stanju društva danas. Odnosno, nije novost ako kažemo da ovo drugo povlači i sve ostalo što nam se servira u prvi plan. Koliko je teško opstati u komercijalnom svetu, protiveći se njegovim vrednostima, a opet, želeći da se obratiš publici jer znaš da imaš mnogo toga da kažeš?
– Bavljenje alternativom nikada nije ni bilo usmereno na komercijalne vode i brendirani svet. Možda neki njeni ogranci jesu, ali tu se verovatno radilo o prikrivenoj pop priči koja se na kratko zadržala u alternativi na putu ka vrhu. Odatle ono: „Pokvarili su se posle drugog albuma”. To je kao kad imaš jedan auto-put i sad, neko vozi Teslu, a neko Stojadina. Naravno da će ovaj sa Teslom stići brže, da ima bolje amortizere, na kraju krajeva, ima i autopilota koji će ga voziti. Ali, i onaj sa Stojadinom će preći isti taj put, samo sporije, truckaće se, možda će mu pući guma, pa će zastati da je promeni… U svakom slučaju, on takođe stiže od tačke A do tačke B. Tako i alternativa, opstaje, vuče se po nekim mračnim klubovima ili mini-festivalima, ali ima svoju vernu publiku. Na kraju krajeva, i Tesla može da se zapuca usput u nešto, svedoci smo više desetina primera toga, pa Stojadin može i pre njega stići ponekad!

Šta je za tebe veći izazov – stvarati muziku za sebe i svoj bend ili se baviti zvukom drugih bendova, koje, kako si jednom prilikom istakao, moraš dobro poznavati da bi se bavio produkcijom njihovog zvuka?
– Kada radiš produkciju benda koji već ima izgrađen identitet zvuka i stav, na tebi je da probaš da ga produkcijom i usnimavanjem što vernije zabeležiš. Čak i ako, usled ograničenja opreme sa kojom radiš, ne uspeš da ga preneseš onako kako ga ti čuješ u prostoru, prosto moraš efektima i naknadnom produkcijom da nadomestiš taj nedostatak. Sa druge strane, kada stvaraš muziku, prvo je moraš promisliti, iskomponovati, to traje nekad i mesecima, godinama, pa tek onda uraditi sve ostalo. To je svakako mnogo veći izazov, mnogo više ima da se radi, a i veća je odgovornost. Ako je pesma loša, niko neće kriviti producenta, nego isključivo autora pesme ili čak frontmena.

Ti si prvi muzičar u svojoj porodici, a s obzirom na to da si se odlučio za ne tako popularan pravac, da li je bilo pokušaja da te okruženje odvrati od onoga od čega ,,nema hleba”?
– Pravo da ti kažem – svi su imali nešto protiv toga. Tačnije, svi su imali svoje mišljenje na tu temu, samo nisu želeli da čuju moje. Od porodice, do nekih „dobronamernih kolega” iz sveta muzike. Meni je muzika oduvek bila duhovna hrana – kada radim neku kompoziciju, u stanju sam da dva dana ne jedem hranu i ne pijem tečnost i da uopšte ne osetim potrebu za tim, pa čak ni umor, a ni potrebu za snom – kako bi to neko objasnio? Muzika prosto dolazi iz nekih nama, još uvek, neznanih prostora, a mi koji je pravimo smo neka vrsta katalizatora koji je prima poput radio- signala. Muzika nam daje neverovatnu energiju, a to porodica i neki tipovi iz „okruženja” prosto ne mogu da razumeju, nego vide to kao prolaznu fazu ili apsolutno gubljenje vremena. Dovoljno je reći da je moja baba mnogo puta ponovila da: „Ljudi koji nemaju sluha, ne mogu da se bave muzikom”.

Gde pronalaziš inspiraciju za rad, osim što naša realnost obiluje fenomenima protiv kojih ideš – da li je tvoja muzika nekad nadošla iz pročitane knjige ili nakon odgledanog filma, ili iz neke druge, tebi bliske umetnosti?
– Moja muzika se uglavnom bavi arhetipskim temama koje nisu previše vezane za vreme u kom nastaju, nego su univerzalne. Svakako da inspiraciju tražim i u umetnosti drugih autora, oni jesu i moji profesori i moji uzori, a neki su i nastavak snova mojih svetova. Takođe, nečiji svetovi umeju da mi posluže kao inspiracija ili polazna tačka. Recimo, mnogo mi je ljudi reklo da im je moja muzika veoma filmična. Dakle, filmovi definitivno utiču na nju. U nekoliko navrata se dogodilo da me je inspirisao neki događaj iz života, samo meni bitan – ponekad i neka kratka misao iz knjige. Tu nema pravila, ne može se muzika na silu praviti, i sam dodir tišine može da bude odlična inspiracija za novu pesmu.

Da li postoji neka manifestacija koju ne propuštaš u Novom Sadu – bilo da je u pitanju sport, muzika, kultura…?
– Dok su još bili samo muzički festivali, do pre nekih 7-8 godina, još sam i posećivao EXIT. Tu je bilo stvarno sjajnih nastupa i program je bio baš bogat. Povremeno odem na Videomedeju. Tu najviše volim da gledam kratke filmove i eksperimentalnu formu. Mislim da do sada nije prošao nijedan Cinema City, a da makar jedan dan nisam izdvojio da pogledam neki film. Od ostalih dešavanja volim tematske muzičke festivale u klubu Crna kuća, tematske žurke u klubu Dom B-612, festivale meda, festivale rukotvorina….

Kada bi nekom strancu bio vodič kroz Novi Sad, koja mesta biste posetili?
– Prvo i osnovno, da vidi Petrovaradinsku tvrđavu i muzej na njoj. To je obavezna destinacija. Zatim idemo do Sinagoge i Jevrejske ulice, pa do Katedrale i samog starog grada u centru. Verovatno bismo pogledali stalnu postavku slika u jednoj od galerija na Trgu galerija. Zatim, nezaobilazni Najlon, pa šetnja kroz Futoški park, Kej, pa Spomenik žrtvama racije. Posle toga, obavezna destinacija je knjižara Most, pa Ribarsko ostrvo! Za kraj neki dobar koncert ili žurka u nekom od klubova: Grafiti, CK13, Dom B-612, Recycle-Bin, Dablin… Ne bi mu bilo dosadno ni sekunde!

Razgovarala: Leona Pap
Foto: Uroš Dožić