MENI

MENI

Rambo Amadeus u plovidbi dunavskim morem: Srce svakog čoveka treba da bude prestonica kulture

Rambo Amadeus, Svetski Mega Car, opet dolazi u Novi Sad kako bi 19. septembra bio gost Nedelje književnosti Kaleidoskopa kulture, gde će nastupiti na Večeri glomazne poezije. Rambo je 2. jula i u okviru Projekta 22, svojom eko-operom Pasijom po Steli, najavio Dunavsko more, programski luk Evropske prestonice kulture koji je posvećen ekologiji i umetnosti i obeležiće titularnu, 2022. godinu. Jedna od najupečatljivijih ličnosti bivše Jugoslavije, više od muzičara, ali kako sam kaže, ne voli da naziva sebe ni umetnikom, Antonije Pušić, do danas je održao status najintrigantnije pojave na našoj muzičkoj sceni.

Ono po čemu je prepoznatljiv su njegove reči, kako u pesmama, tako i u izjavama i intervjuima koji se dugo prepričavaju. Rambo Amadeus je u Novom Sadu rado viđen gost – od kraja osamdesetih bio je redovan u čuvenoj Žutoj kući, gde je stekao i brojne prijatelje. Njegova interesovanja, kao i njegova muzika, prevazilaze sve okvire, pa ako ga ovih dana vidite da plovi Dunavom, znajte da je to još jedna njegova strast i da će iskoristiti priliku da joj se posveti i u našem gradu.

Iako u stisci sa vremenom, Rambo Amadeus nam je izašao u susret i odgovorio na neka od mnogih pitanja koja bismo mogli da mu postavimo, pa dok čekamo koncert u Katoličkoj porti naredne nedelje, prenosimo deo njegovih razmišljanja i energije.

Niste prvi put u Novom Sadu. Kako se osećate u ovom gradu koji je nekada, u doba Žute kuće gde ste bili maltene jedan od domaćina, važio za bazu alternativne scene u Srbiji? Mnogo toga se od tada promenilo, a kako Vi vidite Novi Sad nekad i sad? Sa kojim muzičarima ste provodili vreme tada u Novom Sadu?
– Davno je bilo, ali sjećam se da je legendarni Koja dolazio, zatim Micko, basista iz prve postave Obojenog programa, pa čuveni likovni umjetnik i autor radijske emisije Šišmiš, Miomir Grujić Fleka. Teško je govoriti o promjenama jednog grada, zapravo se sve promjenilo od tada, a ponajviše ja, pa bi mi sad djelovalo sve drukčije i da se baš ništa nije promijenilo. Teško je tu iznijeti neki objektivan sud, meni je Novi Sad uvijek bio veoma drag, publika je nježna, pristojna i dobronamjerna i nadasve – razumijevajuća.

U okviru Projekta 22, koji najavljuje program za godinu titule Evropske prestonice kulture, na koncertu 2. jula u Katoličkoj porti izvodite svoje društveno angažovano delo, operu humorističnog tona sa ozbiljnom temom – Pasiju po Steli. Iz perspektive morske zvezde svedočimo ekološkim katastrofama i ljudskom nemaru. Kako je nastala ova opera, odakle ideja o zvezdi i kruzeru kao glavnim akterima? Koliki je izazov bio raditi jednu operu koja je drugačijeg karaktera od onog uobičajenog?
– Opera je nastala za potrebe Kotor Arta, gospodin Ratimir Martinović, urednik programa ovog festivala je od mene poručio operu i ubijedio me da ću to znati da uradim. Dao mi je odriješene ruke, rekavši samo da bi trajanje trebalo da bude dvadesetak minuta, javio mi sastav ansambla i zamolio da tema bude ekološka. Po ideju nije trebalo ići daleko od Kotora, dovoljno je gledati ljeti kako ogromni kruzeri ulaze u zaliv i zamisliti kako moćni propeleri uznemiravaju život na morskom dnu. Izazov je bio veliki, pozvao sam u pomoć Matiju Anđelkovića, sada asistenta na muzičkoj akademiji, na katedri za kompoziciju, jer sam poslednji put pisao note u šestom razredu muzičke škole, pa bi bez Matijine pomoći to išlo mnogo sporije, mukotrpnije.

Rambo Amadeus portret

Foto: Marija Janković

Vaša muzika se često opisuje kao satirična, puna improvizacije u stilovima, često oštrih reči i istih takvih poruka o aktuelnoj politici i društvu, odnosno čovekovoj prirodi. Nažalost ili na sreću, inspiracija je svuda oko Vas?
– Ako čovjek pažljivo posmatra život oko sebe, nema problema sa inspiracijom. Recimo, meni je svejedno da li slušam ptice, zvuk morskih talasa ili zvuk kosilice za travu, svaki od tih zvukova inspiriše na svoj način. Jednako je i sa posmatranjem društva.

Oglašavali ste se i povodom globalne pandemije, tokom koje smo svi bili u oprečnim stanjima straha i želje za slobodom. Umetnike i sve koji žive za publiku i od publike, korona je žestoko pogodila. Kako ste se Vi izborili sa celom situacijom? Pored onlajn koncerata, pokrenuli ste i svoj digitalizovani muzej, a prihodi se direktno investiraju u Vaš autorski rad. Kako je publika reagovala na ovu vrstu interakcije sa Vama?
– Izborio sam se radom. Valjda mi je i pomoglo što samog sebe nisam nikada nazivao „umjetnikom”, pa sam radio razne poslove. Držao sam individualne časove jedrenja – jedrenje i planinarenje su individualni sportovi, nema izlaganja riziku od zaraze, pa je to bilo baš zgodno. Prihvatao sam porudžbine, reklame, namjenske pjesme, smišljao neke nove načine interakcije s publikom. Počelo je tako što mi je moj prijatelj i kolega jedriličar poručio radio-reklamu za Beogradski taksi, a ja sam mu, u znak zahvalnosti što me se sjetio, napravio i namjensku radio-dramu. Nazovite 19801 – umjesto uobičajene Žaoke čućete moju „radio-dramu”, prilično je zabavna, traje osam minuta, pa zamolite operatera da vam pusti do kraja.

Onlajn koncert sa mogućnošću da publika „dobacuje” u četu koji odmah izlazi na ekran, pokazao se jako zanimljivim. Otvorila se mogućnost da jako duhoviti ljudi, koji na koncertima nemaju običaj da budu u prvom redu, mogu neometano da komentarišu, dobacuju, daju predloge i ideje, pa je meni kao izvođaču bilo zabavno i inspirativno da to čitam sa ekrana i komentarišem. Na uobičajenim koncertima, ljudi se spajaju i ponašaju kao jedna cjelina, a u publici je svako poseban kosmos. Sledeći put ću održati onlajn koncert u novembru jer je to jedini način da me puno ljudi rasutih po svijetu vidi. Digitalni muzej svakako je dobra ideja, za sad je on na platformi Patreon. Ideja je da postavim muzej na svom sajtu, treba tu malo vremena, ali muzej je zapravo životni projekat, pa treba biti strpljiv. Sad kreće i Internet radio Rambo Amadeus, tu će moći da se čuje bezbroj snimaka mojih koncerata, ali i izbor moje muzike.

Pop kulturi na našim prostorima doprineli ste i jednim tada novim terminom – turbo folkom. Ipak, prvobitno značenje Vašeg termina nije bilo ono u kom ga danas koristimo, strogo muzičko. Turbo folk je za Vas bio fenomen koji nastaje kada primitivac ovlada tehnologijom. Sa tim u vezi, da li Vam se čini da je turbo folk danas zastupljeniji nego ikad?
– Da, turbo folk je postao mejnstrim kultura, on je svuda oko nas. Sada je mejnstrim kultura zapravo alternativa, pa je opet pristojno biti alternativac.

Vaš pseudonim Rambo Amadeus nastao je kao reakcija na takozvani Novi primitivizam. Da li su zato Rambovi tekstovi uvek aktuelni?
– Tekstovi su ili aktuelni ili dosadni, bez obzira na šta referišu. Šekspir je i danas aktuelan i zanimljiv.

Aktivni ste i u jedrenju, a čak imate i svoju solarnu, eco-friendly jedrilicu. Na tom projektu ste sarađivali upravo sa jednim Novosađaninom. Poznato je da ste bili prvak bivše Jugoslavije u jedrenju. Da li postoji još neka aktivnost kojoj ste posvećeni van scene?
– Da, legendarni Frena, Miodrag Frencić, proveo je u Herceg Novom u radionici ravno dvije godine, kao neki monah. Napravio je svojim rukama prelijepi brod. Ovo ljeto već imam zakazano nekoliko popodnevnih turističkih krstarenja. Ideja je da solarni jedrenjak Boka bude održiv i da sam zarađuje sebi za održavanje. Bilo bi zaista snobovski da brod služi samo za hobi, pravi brod mora da radi da bi bio brod. Takođe, zbog pune istine, nisam nikada ukupno bio prvi u Jugoslaviji, pobjedio bih tu i tamo neku trku, jer je u to vrijeme postojao jedan jedriličar – nedostižan po kavlitetu, pokojni Stojan Maljevac iz Kopra. Taj je bio pravi majstor. Jedrio je po olujnom vjetru sa takvom sigurnošću kao da je Posejdon glavom i bradom, laka mu zemlja. Ja bih uspjevao da ga „okrojim” samo po laganom vjetru koji često mijenja smjer, tu mi zaista nije bilo ravnog.

Budva, Tivat, Herceg Novi i Vaš rodni Kotor su izrazili želju da se kandiduju za Evropsku prestonicu kulture. Kako Vam se čini ovaj podvig i šta mislite koliko ova titula može da donese gradovima nosiocima?
– Titula sama po sebi može da pomogne da se povećaju prihodi od turizma. Mislim da je mnogo važnije da srce svakog čovjeka bude prestonica kulture i svi treba na tome da radimo. A, titule će nekima doći, nekima neće. Herceg Novi je šezdesetih godina prošlog vijeka bio prestonica kulture, ali niko tada nije razmišljao ni o kakvoj tituli.

Ako budete imali vremena, koja mesta ćete posetiti u Novom Sadu ovom prilikom?
– Poći ću do radionice majstora Frene, da pogledam katamaran koji je upravo završio i malo zaploviti novosadskim akvatorijem.

Razgovarala: Leona Pap
Foto: Marija Janković