MENI

MENI

Tamburaška istorija Novog Sada

Novi Sad često nazivaju svetskom prestonicom tamburaštva. Brojni istaknuti tamburaši ovde su rođeni, stvarali, do ranih jutarnjih sati zabavljali goste u kafanama. Istorija tamburaštva na ovim prostorima vekovima datira još iz prve polovine XIX veka. 

Tambura je žičani muzički instrument sa četiri do osam žica. Prihvaćeno je mišljenje da su je na ove prostori doneli Turci, te da je ona kasnije menjala svoj izgled i zvučnost. Ipak, vizantijski istoričar Teofilakt Simokrata zapisao je da su stari Sloveni znali za tamburu još mnogo pre dolaska Turaka u Anadoliju.

Prva tambura u Vojvodini pominje se 1551. godine kod putopisca Nikolaja, koji je pratio francuskog konzula na putu za Tursku. Krajem XIX i početkom XX veka, malo koje mesto u Vojvodini nije imalo svoj tamburaški orkestar, a najviše ih je bilo u Novom Sadu, u kojem je tada bio veliki broj kafana i i gostionica u kojima su muzičari nastupali. Veliki novosadski hoteli, kao što su Jelisaveta, Grand hotel Majer, Fabri i Central imali su svoje kafane u kojima su često svirale mađarske tamburaške bande, pa su gosti uživali uglavnom u mađarskim pesmama ili raznim kompozicija iz opera i opereta.

Tamo gde je gostioničar bio Nemac, gitaristi i citeristi su uveseljavali goste tihom muzikom, dok su najbučnija veselja bila tamo gde su nastupale srpske tamburaške družine, koje su ne samo svirale, već i pevale. Najbolji tamburaši obično su svirali u kafanama Bela lađa, Kod kamile, Kod Slavnića, Kod tri krune, Kod Plevne… U tim lokalima uvek se našlo veselih gostiju, i nisu bili retki slučajevi da se veselo raspoloženje pretvori u pravi lumperaj, naročito kada bi se nekome prohtelo da čašćava. Krajem XIX veka noćni izgredi postali su sve učestaliji i noćne policijske straže stalno su krstarile ulicama, a naročito oko ovih kafana.

U to vreme, žene noću uopšte nisu zalazile u kafane. Pamte se samo retki slučajevi da se poneka energična žena usudila da pred zoru ide da traži zalutalog muža i da ga vodi kući.

Noćni mir u Novom Sadu narušavale su i serenade, koje su devojkama svirali i pevali tamburaši. Što bi više serenada dobile, tim devojkama bi više skočio ugled. Tamburaši su imali posebne pesme koje su se pevale pod devojačkim prozorima, kao što su Ti već spavaš, zlato moje, Tijo noći, moje sunce spava, Milkina kuća na kraju, Sunce jarko, ne sijaš jednako, i druge. Ako bi se serenada završila pesmom Odbi se biser grana to je imalo posebno značenje – da davalac serenade želi da zaprosi devojku. Bilo je posebnih pesama i za obratne slučajeve, kada je odbijeni prosac dolazio da priredi oproštajnu serenadu, pa su svirane tužne pesme. Ovakve serenade prošle bi bez intervencije policijske noćne patrole, jer bi patroldžije obično bile pozvane na čašu vina, a društvo bi nastavilo sedeljku u kafani.

Vojvođanski tamburaši bili su pravi virtuozi na svojim instrumentima. Sedeljke i lumperaji uz tamburaše po novosadskim kafanama bili su nekada čuveni i retko doživljeni provodi, naročito za ljude iz drugih mesta. Tako je Jovan Jovanović Zmaj u svom satiričnom listu Starmali iz 1880. godine pišući o koristi štednje, rekao: Štedeti se može u odelu, u stanu, u jelu – ali u piću to malo teže ide, osobito ako nam somborski tamburaši sviraju.

Čuvene tamburaške pesme, pored Svatovca i Bećarca, bile su Što se bore misli moje, Ja sam momak siromah, Vesela je Srbadija, Đaurko mila, Triput ti čuknam, Mali pištolj, ali dobro pali, Đuvegije, gde ste da ste, Šalaj luče, ne od juče, Šetao sam se gore dole, Šta to miče kroz šibljiče, Tuga me mori, Da su meni oči tvoje, At mu sedi, nane, Kad ja pođoh u đul-baštu i druge. Tamburaške družine doprinosile su širenju naših pesama od Pariza, Berlina i Beča, pa sve do SAD. Američke diskografske kuće Columbia, Beka Grand Records, Diadal Records i druge snimale su gramofonske ploče sa tamburaškom muzikom.

Neka od najistaknutijih imena tamburaške muzike iz Vojvodine su Marko Nešić, koji je napisao više od 200 kompozicija, kao što je Đuvegije gde ste da ste, Donesi mi vina krčmarice, Biće skoro propast sveta, zatim Vasa Jovanović, Stevan Bačić Trnda, Joca Maksimović Čonka, Laza i Toša Relić, Šandor Šanjika Grebenar, Spasoje Tomić, Isidor Bajić, Aleksandar Aranicki, Josip Andrić, Sava Vukosavljev, Lazar Malagurski i drugi. Možda najpoznatiji novosadski tamburaš je Janika Balaž, kome je podignut spomenik u blizini Varadinskog mosta, i kome je posvećena pesma Osam tamburaša s Petrovaradina. Janika Balaž se 1972. susreo sa Davidom Ojstrahom, jednim od najvećih violinista XX veka, koji se prilikom posete Novom Sadu obreo u jednoj od kafana na Petrovaradinskoj tvrđavi, i tom prilikom Janiku nazvao većim virtuozom i od njega samog.

Autor: msr Ljiljana Dragosavljević Savin, istoričar
Foto: Uroš Dožić