Mileta Poštić: Novi Sad ide u korak sa svetom u savremenoj tehnologiji

Mileta Poštić je novosadski umetnik i profesor, jedan od onih koji je, iako nenametljiv, ostavio značajnog traga kako u oblasti svog rada, tako i društvenom životu Novog Sada. Pamtimo ga i kao protagonistu duhovitog videa koji je obišao našu zemlju početkom dvehiljaditih, kada je i najavio otvaranje čuvene IZBE, ali i kao čoveka koji je osnovao novu katedru na Akademiji umetnosti u svom rodnom Novom Sadu, kojem se, kako kaže, uprkos petnaestogodišnjem stranstvovanju, uvek iznova vraćao.

Smatrajući da naš grad ide u korak sa svetom kada je u pitanju savremena tehnologija i njena primena u umetnosti, Novi Sad je Miletino krajnje odredište u kojem nastavlja da se bavi, ovog puta, prvenstveno animacijom. Za Visit Novi Sad, sa optizmimom govori o svom poslu i mladima koje je učio, a sa kojima i sarađuje, ali i o svom gradu koji će naredne godine biti epicentar evropskog kulturnog života, zahvaljujući tituli Evropske prestonice kulture.

Kao neko ko se školovao u SAD i Engleskoj, a bavili ste se pedagoškim radom na različitim kontinentima, ali i na novosadskoj Akademiji umetnosti i na FTN-u, koja su to iskustva iz inostranstva koja prenosite svojim studentima ovde?

Iskustva u prosveti su mi izuzetno dragocena što se tiče organizacije nastave, metodologije rada i pristupa radu sa studentima. Ali, još više dragoceno je iskustvo iz tzv. industrije, studija za animaciju, jer se čitava prosveta zasniva na samoj praksi i poslovima u privredi koji su uzor svima koji uče o tome. U dalekim zemljama sam dobio širinu i imam puno zanimljivih događaja i priča koje ni nemam priliku da podelim sa mnogima jer su često toliko daleko od prosečnih interesovanja ljudi. Pošto su problemi svuda različiti, sve dobre osobine tih različitih mesta bi se mogle sklopiti u jedan jako dobar sistem. Možda se najviše trudim da prenesem opušteniji stav, atmosferu i strast prema struci i napredovanju. Mentaliteti, kulture i odnosi prema radu se zaista mnogo razlikuju i zato su i zanimljivi.

Osnivač ste prve Katedre za animaciju i vizuelne efekte u Srbiji i okolini, 2003. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na kakve reakcije i odziv studenata ste naišli pri počecima i koliki izazov je bio uneti novine u naš obrazovni sistem koji često podleže kritici?

Te 2003. godine kada smo istovremeno osnovali čak šest smerova, koji su zajedno dobili naziv Audio-vizuelni mediji, u Novom Sadu, pa ni u Beogradu, u tom trenutku nije postojao nijedan jedini studio za izradu animiranih filmova. Danas ih u Novom Sadu ima bar tri velika i deset puta više manjih studija. Teško je ljudima da shvate koliko su se stvari popravile kod nas u odnosu na to vreme u ovim oblastima jer su promene išle postepeno. Prvi studenti su bili fenomenalni, svi sada rade u struci i vrlo su uspešni. Održavam kontakt sa mnogima od njih, a sa nekima i sarađujem. U to vreme mi smo prihvatili tzv. Bolonjski sistem obrazovanja, koji je preuzeo neke lošije aspekte američkog sistema, a zadržao neke lošije aspekte našeg sistema. Bilo je i pozitivnih pomaka, ali su oni dosta teško i sporo bili implementirani kod nas. Odziv je bio dobar, kvantitet i kvalitet kandidata dobar, jer su mladi već pratili šta se dešava u svetu i želeli su da i oni to probaju, bez obzira na tržište. Sad smo svedoci znatno veće potražnje za stručnim ljudima od ponude, a nekada je bilo suprotno.

Bavite se i crtanjem i slikanjem, te crtanjem stripa, pa koja od ovih oblasti bi bila Vaš izbor kada biste morali da birate i zbog čega? Da li se animacija danas svakako više „isplati” od samog crtačkog i slikarskog „zanata”?

Kada sam studirao u Južnoj Karolini početkom devedesetih godina prošlog veka, animacije skoro uopšte nije bilo u obrazovnom sistemu, a ni u praksi, osim u Kaliforniji, manje u Njujorku i u Čikagu. Ja sam studirao crtanje i odabrao sam jedini predmet iz animacije koji su tamo nudili. Posle sam otišao u Čikago, malo više naučio i bio asistent za klasičnu animaciju, a upoznavao se i sa kompjuterskom. Za nekog ko voli da crta, ko voli likovnu umetnost, a i film, animirani film je bio izazov. Napretkom tehnologije, napreduju i mediji kojima je moguće baviti se. Danas biram animaciju jer sadrži sve u sebi, sve likovne i sve filmske elemente, čak i dramske, ali i tehničke. Bavim se i ilustracijom, a najviše storibordovima, koji nisu daleko od stripa. Nisam se mnogo bavio interaktivnim stvarima, ali jesam animacijom za igrice. Animacija se verovatno više isplati većini ljudi, ali sve tradicionalne umetnosti imaju svoje mesto i najveći majstori zanata mogu da izgrade karijeru i u tim klasičnijim medijima. Više je reč o primenjenoj i neprimenjenoj umetnosti pri izboru i dinamici polja, na primer u prosveti je lokalna konkurencija u tradicionalnim medijima mnogo veća, a u novijim tehnologijima daleko manja. Primenjena umetnost ili tzv. savremena umetnost je postala najpre suviše elitistiška, a sad je i ona podlegla totalnoj komercijalizaciji.

Iza Vas su brojne izložbe – u Južnoj Africi, SAD, Nemačkoj, Belgiji, Švajcarskoj, Južnoj Koreji i brojnim drugim mestima. U nekima od njih ste i živeli i (Južna Koreja, SAD, Britanija, Tajland…). Šta nosite iz života na različitim krajevima sveta i zašto ste izabrali da se vratite u Novi Sad?

Mislim da nikad ne bih otišao odavde na duže da je situacija u zemlji ostala stabilna. Ovako sam bio primoran da napuštam zemlju da bih imao prilike da se ozbiljnije bavim stvarima koje su me privlačile. Stalno sam vrebao šansu da se vratim i nikad svoje boravke u inostranstvu nisam smatrao trajnim iako se nakupilo 15 godina kad se sabere tih 5 6 zemalja. Voleo sam i da putujem i da boravim negde duže i na kraju sam uvek dolazio u situaciju da biram da li ću ostati ili neću, jer sam imao solidne angažmane. Ali, evo, smatram da konačno i u Novom Sadu može ravnopravno da se radi kao bilo gde, zahvaljujući globalizaciji i napretku tehnologije komunikacije i transfera podataka. Mesto nije više presudno kao pre.

Pre četiri godine izdali ste Recepte za ekstremno srećan život, u kojima, putem ilustracija ljudi i životinja koji prolaze kroz različite situacije, ironično sagledavate današnje vrednosti i preokupacije savremenog čoveka. Da li se ovaj način društvene kritike ispostavio efikasnijim od uobičajenih?

Ne znam da li je bio efikasan, ali je očigledno bio zabavan ili zanimljiv ili na neki način privlačan publici jer su izdanja brzo rasprodavana. U pravu ste kad pominjete ironiju i vrednosti. Dobro ste ocenili sadržaj. Izdat je i nastavak i uskoro će biti promocija. Uživao sam u izradi recepata i nadam se da se to vidi.

Osnivač ste čuvene IZBE, neformalnog kulturnog centra u samom srcu Novog Sada, ali i jednog od omiljenih alternativnih mesta okupljanja u gradu. Da li mislite da u Novom Sadu postoji dovoljno ovakvih mesta u kojima žive i kultura i zabava?

Da, to se desilo pre 21 godinu kada sam se sa bratom odlučio da probamo tako nešto i IZBA još postoji. Nažalost, kuturni sadržaj je malo smanjen jer ga je danas teže realizovati, sve se prilično iskomercijalizovalo. Nema dovoljno mesta, ni kvantetom, ni kvalitetom, dok potrebe upšte nisu manje.

Novi Sad je naredne godine nosliac titule Evropske prestonice kulture. Kako vi gledate na ovu vrstu priznanja jednom gradu i šta jedna ovakva titula može da promeni na kulturnoj sceni i mapi Novog Sada?

Izuzetno mi je drago zbog te titule mog rodnog grada u kojem živim, ali i zbog oblasti kojom se bavim. Može da promeni profesionalnost odnosa prema organizaciji kulturne scene, da ga osavremeni i poboljša i da ostavi sposobne producente koji mogu da izguraju veće i bolje projekte, a ostaju nam i svi lepi prostori u kojima se takvi projekti mogu realizovati. Ohrabriće i mlađe umetnike, nadam se, da se odvaže da preuzmu veću odgovrnost u svom kretivnom radu. Sve u svemu, sve što se radi povodom tog sistema i događaja je veliko iskustvo i veliki pomak.

Gde provodite slobodno vreme u Novom Sadu i na koja mesta biste poveli nekog ko prvi put dolazi u naš grad?

Imao sam priliku da ugostim mnogo stranaca prijatelja poslednjih godina. Uglavnom ih vodim na Tvrđavu na ručak, da malo uživaju u pogledu na grad i vide autentično staro evropsko utvrđenje, ako imamo vremena vodim ih u srednjovekovne manastire i izletišta na Fruškoj gori i ponekad na Štrand, na Dunav i na okolne čarde. Ima sve boljih restorana na Ribrskom ostrvu i u okolini grada, a i u širem centru. Naravno, sve je usmereno prema interesovanju gosta, neki vole muzeje, neki kafiće, a neki da se šetaju i upoznaju zanimljive ljude.

Razgovarala: Leona Pap

Foto: Vladimir Veličković