MENI

MENI

Sanja Kojić Mladenov: Titula EPK Novom Sadu pruža nove mogućnosti

Četvrti Kaleidoskop kulture koji se završava danas, tokom proteklih pet nedelja prestavio je pet vrsta umetnosti promovišući jedinstvenu sliku raznolikosti u Novom Sadu. Spoj nauke i umetnosti kao prikaz savremene stvaralačke prakse je ono zbog čega su snage udružili Evropska prestonica kulture Ars Elektronika, jedna od najprestižnijih institucija u sferi novih likovnih medija i savremenih umetničkih praksi. Ars Elektronika je potvrdila učešće i partnerstvo sa projektom Novi Sad – Evropska prestonica kulture i u godini titule, 2022. godine.

Povodom otvaranja Kaleidoskopa kulture, u julu je održan javni konkurs za izlaganje na Nacionalnom paviljonu umetnosti Ars Elektronike u Kreativnom distriktu na Velikom Limanu, a pobedničko rešenje Vrt, kao deo projekta Razlike, predstavila je Akademija umetnosti u Novom Sadu i izložila na otvaranju ove kulturne manifestacije, početkom septembra. Projekat je predstavio grad kao socio-kulturalnu refleksiju Novog Sada – grada kulture. Predsednica komisije ovog konkursa bila je dr Sanja Kojić Mladenov, istoričarka umetnosti, sa kojom smo porazgovarali o lokalnoj i svetskoj umetničkoj sceni, tituli Novog Sada za EPK, rodnoj ravnopravnosti u umetnosti, a dotakli smo se i razloga njenog opredeljenja da postane upravo istoričar umetnosti

U svom radu neretko se bavite provokativnim temama, poput pitanja roda u umetnosti. Koliko su ovakve teme važne za umetničku scenu, i u kojoj meri se naši autori bave ovakvim temama i prate tokove svetske savremene umetnosti? 

U svojoj kustoskoj praksi vremenom sam se usmerila i na razmatranje odnosa manjinskog i različitog, drugog u odnosu na dominantni diskurs moći, artikulaciju decentrirajućih pozicija i kritičko propitivanje vladajućih “istina”, “autoriteta” i “činjenica”. Koliko su u savremenoj umetnosti istoričari i istoričarke umetnosti dali značaj rodnoj perspektivi, toliko su pokrenuli i otvorili pitanja o umetničkoj prošlosti, istorijskoj ulozi žena u umetnosti, položaju umetnica i rodnom senzibilitetu umetničkih institucija, izložbi i tekstova. Rodne studije poznaju mehanizme kojima mogu da se uzdrmaju temelji tradicionalne istorije umetnosti i stvore mogućnosti za novo sagledavanje i preispitivanje umetničke prošlosti. Ali istovremeno pružaju mogućnost da se afirmišu nove pojave nastale u okviru umetničkih medija, pristupa, metoda, tema i motiva, kao i promena u umetničkoj kritici i teoriji, umetničkim organizacijama, institucijama i slično. Postavlja se pitanje koliko je kod nas došlo do međusobne povezanosti ženskog pokreta i umetnosti, te uvažavanja rodnih teorija ili uopšte interdisciplinarnosti u istraživanju umetnosti, po mojim saznanjima malo i ima još mnogo posla ispred nas.

Kao članica žirija u Ars Elektronika konkursu doprineli ste manifestaciji Kaleidoskop kulture, koja je novosadskoj publici približla koncepte sinergije umetnosti i novih tehnologija. Šta je to što su posetioci Kaleidoskopa mogli da vide na izložbi, i u čemu se ogledaju značaj i inovativnost ove izložbe? 

Ukrštаnje jezika likovne umetnosti sa znanjima prirodnih nаukа i mogućnostima sаvremene tehnologije, a kroz medijsku ili hibridnu prаksu, predstavlja jedan od značajnih umetničkih procesa u međunarodnom kulturnom prostoru, u kojem važno mesto ima Ars Elektronika iz Linca. Njihov Centar, tzv. Muzej budućnosti izgrađen 2009. godine, kada je Linc bio Evropska prestonica kulture, predstavlja mesto novih saznanja i susreta sa tehnološkim inovacijama i otkrićima. Umetničke instalacije koje se tamo mogu videti najčešće proširuju dominantni okulocentrični estetski koncept vizuelne umetnosti uvođenjem haptičke, afektivne, telesne ili zvučne percepcije. Na taj način funkcionišu imersivne instalacije, interaktivni ambijenti, višedimenzionalni digitalni prostori i slično. Jedna od takvih multimedijskih postavki je mogla da se vidi u okviru programa Kaleidoskop kulture, na izložbi Ars Elektronika – Razlike: Vrt, Akademije umetnosti u Novom Sadu, kroz učešće Konstantina Đuričkovića, Jelene Gajinović, Aleksandra Danguzova i Edvarda Wintersa, a uz rukovodioca projekta, redovnog profesora Gorana Despotovskog. Animirajući i spoljni i unutrašnji prostor paviljona, kreirali su specifični ambijent sa temom vrta, kao potencijalnog rajskog ili distopijskog predela.

Koliko je važno da umetnost približimo “običnom čoveku” i kako nam ona može pomoći da se izborimo sa izazovima sa kojim se suočavamo u ovom modernom dobu? 

Savremena umetnička praksa funkcioniše kroz problematizaciju i istraživanje relevantnih tema za društvo u kojem živimo, problemima sa kojima se borimo, prostorima u kojima boravimo i medijima koje koristimo. Tako da ona, u svojoj osnovi, može biti bliska savremenom čoveku i sa njim deliti aktuelni socijalni, politički, ekonomski ili biološki kontekst. Takođe, savremenu umetnost možemo sagledati kao potencijalni kritički element trenutnog ličnog i društvenog stanja, ogledalo u kojem se suočavamo sa realnošću i izazovima ili moguću projekciju budućeg razvoja, utopističku viziju ili fikciju.

Kako je tekao vaš razvojni put? Kako ste se odlučili za studije istorije umetnosti, i koliko se truda krije iza svih vaših dosadašnjih postignuća?  

Kako sam odrasla u umetničkoj porodici, susretala se sa umetnicima od najranijeg detinjstva, tako da je izbor istorije umetnosti za mene bio logičan i vrlo jednostavan. Rano sam ušla u profesionalni umetnički svet, gradeći iskustva u okviru privatne inicijative Galerije Nova (1993-1997) u Pančevu i na velikim manifestacijama, kao što su Trijenale skulpture (1996) i Bijenale vizuelne umetnosti (2000, 2002, 2004). Već tada sam imala prilike da učestvujem u projektima značajnih ličnosti regionalne i internacionalne umetničke scene, kao što su: Danijel Biren, Kristo i Žan-Klod, Koko Fusko… ili lokalne (Uroš Đurić, Stevan Markuš, Aleksandar Zograf, Igor Antić…). Dolaskom u MSUV nastavila sam da razvijam mrežu saradnika i partnera, te da se kroz autorske, monografske i problemske izložbe i publikacije, bavim važnim temama i umetnicima savremene umetničke prakse, kao što su: Dragoljub Raša Todosijećiv (Paviljon Srbije na Bijenalu u Veneciji, 2011) ili  umetnici globalne umetničke scene – Demijan Hirst, Grejson Peri, Oleg Kulik, Rozmari Trokel i dr. Svaki projekat donosi nova znanja i preispitivanja, te otvara mogućnosti napredovanja i razvoja.

Ko je za vas bio inspiracija i uzor na lokalnoj umetničkoj sceni, a ko su nova, mlada imena ovdašnje savremene umetnosti kojima se divite i za koje verujete da stvaraju nešto posebno? 

Formirajući se profesionalno tokom devedesetih godina 20. veka, u turbulentnom vremenu porušenih društvenih vrednosti i autoriteta, nisam izgradila sopstveni sistem potencijalnih uzora na lokalnoj umetničkoj sceni. Kasnije, tokom istraživanja doprinosa neoavangardne umetnice Bogdanke Poznanović, bliže sam se upoznala sa radom izuzetnih umetnica i umetnika, kao što su: Katalin Ladik, Judita Šalgo, Slobodan Tišma i dr. Danas smatram da svojim interdisciplinarnim, intermedijskim i nadnacionalnim pristupom, otvorenošću ka saradnji, umrežavanju i eksperimentu u umetnosti, ovi autori zaslužuju da budu uzori novim generacijama koje stasavaju, blisko meni, u društvu u kojem su umetnost i kultura osiromašeni i degradirani, te je izbor umetnosti kao sopstvenog životnog puta već dovoljan izazov, vredan pažnje. Koliko u takvom (ne)sistemu mogu da “stvaraju nešto posebno” i kontinuirano se razvijaju, ostaje pitanje, te koliko često su primorani da odu iz sopstvene sredine ili da se prekvalifikuju za neke perspektivnije/traženije poslove, nažalost pokazuje naša realnost. Od mlađih autora i autorki, čiji rad se izdvaja jesu Tijana Jevrić, Vanja Novaković, Andrienn Újházi, Nemanja Milenković

Šta za vas znači titula Evropske prestonice kulture koju će Novi Sad poneti 2022. godine? 

Titula Evropske prestonice kulture je uvek dobra za ukupni razvoj kulture u jednom gradu. Takva pozicija ne samo da pruža mogućnosti, već i obavezuje da se pokrene dijalog o kulturi između umetničke scene, institucija kulture, nezavisnih organizacija i pojedinaca, kao i državnih organa i finansijera. Kreiranje programa EPK dovodi so suočavanja sa nagomilanim problemima u upravljanju, odnosu moći i vrednosnom sistemu u lokalnoj umetničkoj zajednici, te do polemika, kritika, često i otvorenih sukoba unutar umetničke scene, pojedinaca i/ili vladajućih struktura. Istovremeno, to je prilika da se otklone pojedini nerešeni sistemski odnosi, obezbedi veći budžet od osnovnog za ulaganja, uključi više stručnih pojedinaca, uspostave i razviju saradnje, te da se  kultura sa svim svojim problemima, ali i uspesima, učini vidljivijom u medijima, kako u lokalnom, tako i međunarodnom kulturnom prostoru.

Koje događaje u Novom Sadu ne propuštate? 

Kao neko ko se bavi primarno savremenom vizuelnom umetnošću, uglavnom ne propuštam izložbe umetnika i umetnica sa kojima sarađujem, čiji rad pratim ili izložbe u kojima uočavam inovacije u konceptu ili umetničkoj praksi, kao i prezentacije umetnika i umetnica najmlađe generacije, kao što su završna izložba i projekat “Razlike” Akademije umetnosti, pojedine aktivnosti SULUV-a i nezavisne scene.

Koja su vaša omiljena mesta u Novom Sadu i okolini? 

Mnogo je mesta koja bih mogla da istaknem. Uglavnom su vezana za delove grada u neposrednoj blizini Dunava. Pružaju mi osećaj mirnoće i sigurnosti, ali istovremeno i povezanosti i komunikacije sa drugima.

Foto: Uroš Dožić