Mia David: Bijenale u prvi plan stavlja „nevidljive“ ljude pozorišta

Otvaranje petog Kaleidoskopa kulture u Distriktu, novom centru umetničkog stvaralaštva, u godini titule Evropske prestonice kulture obeležava i Bijenale scenskog dizajna. Čak šest izložbi u Distriktu posvećeno je scenskom dizajnu, koje ćete imati priliku da pogledate sve do 9. septembra, a interesantno je da one promovišu takozvane nevidljive ljude pozorišta, majstore zanata u pozadini, koji nakon predstave ne dobijaju aplauz publike, a bez kojih pozorišta ne bi bilo.

Mi smo iskoristili priliku da ovom prilikom porazgovaramo sa umetničkom direktorkom Bijenala, Mijom David, koja nam je otkrila kako je ovaj festival nastao, ali i šta je njegov najveći uspeh.

Mia David je arhitektkinja i scenografkinja koja ima višegodišnje iskustvo u oblasti savremene vizuelne umetnosti, scenskih umetnosti, edukacija i menadžmenta u kulturi. Svoje pedagoško iskustvo gradi kao vanredni profesor FTN-a u Novom Sadu, a sticala ga je Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Izlagala je autorske radove širom Evrope, u Americi i Rusiji, a dobitnica je i brojnih prestižnih nagrada i priznanja za svoj doprinos kulturi.

Možete li nam, za početak, približiti koncept ovogodišnjeg Bijenala scenskog dizajna, odnosno šta to publika ima priliku da vidi tokom otvaranja Kaleidoskopa kulture?

Bijenale scenskog dizajna je manifestacija koju su osnovali JUSTAT – OISTAT centar Jugoslavija i Muzej primenjene umetnosti u Beogradu 1997. godine. Manifestacija je obuhvatala veliku izložbu, nagrade i priznanja i niz predavanja, radionica i konferencija. Bijenale je postojalo do 2006. godine i steklo je veliki nacionalni i regionalni ugled. Već neko vreme smo razmišljali o obnavljanju Bijenala. Činjenica da je ove godine Novi Sad kulturna prestonica Evrope, a da se Škola za scenski dizajn, koja je zapravo najznačajniji „proizvod“ starog Bijenala, nalazi na FTN-u u Novom Sadu, nekako je odredila da treba da se desi sada.

Za razliku od starog koje je bilo nacionalno, ovo obnovljeno Bijenale se bavi prostorom bivše Jugoslavije. U tom kontekstu BiSD je pre svega platforma, mesto susreta (i fizičkog i digitalnog) kako za profesionalce, tako i za studente koji dele isti kulturni prostor. Svi programi su regionalni i naš cilj je da uspostavimo zajednicu i omogućimo razmenu znanja, iskustava, poznanstva i saradnje. Drugi važan zadatak BiSD je da uspostavi vrednovanje u svim poljima scenskog dizajna (kako u pozorištu tako i u vanpozorišnim, umetničkim i kustoskim praksama). To je značajno ne samo da bismo mogli da se poredimo već pre svega da bismo dali prostor disciplinama koje su često zapostavljene i nevidljive ili zbog svoje interdisciplinarnosti ne mogu da uđu u uobičajene klasifikacije. Ove godine Bijenale scenskog dizajna je zapravo festival koji u 9 programskih celina ima više od 20 događaja. Tu su izložbe, radionice, predavanja, paneli…

Kako biste objasnili odabir fenomena fluidnosti kao glavne tematske jedinice ovogodišnjeg Bijenala?

Tema Bijenala scenskog dizajna 2022. je fluidne scene i pejzaži usamljenosti. Fluidnost je shvaćena na način na koji o ovom pojmu govori jedan od najznačajnijih sociologa i filozofa 20. veka, Zigmund Bauman. Fenomen fluidnih scena posmatramo kao potragu za autentičnim iskustvima, za prisutnošću u stvarnom svetu i povezanošću sa istim. Suprotstavljamo ovaj fenomen osećaju usamljenosti savremenog pojedinca, koji i dalje ima potrebu za stvaranjem zajedničkog, kolektivnog iskustva. Naravno da ova tema ima veze i sa nedavnim iskustvom pandemije koja je još više pojačala usamljenost, ali je istovremeno i osvestila potrebu čoveka za zajedništvom, pripadanjem, stvaranjem kolektiva. Ovom temom ćemo se najviše baviti na Simpozijumu, (koji je otvoren za sve zainteresovane) gde će neki od najznačajnih autora u poljima scenskog dizajna govoriti o svojim praksama bar kroz prizmu ove teme.

Bijenale promoviše takozvane nevidljive ljude pozorišta, one u pozadini, iza scene, koji stvaraju magiju i njih sada stavljamo pod svetlost reflektora. Upravo je ovo i okosnica glavne izložbe Bijenala Majstorsko pismo, posvećene umeću ljudi koji rade u zanatskim radionicama pozorišta, igraju veliku ulogu u teatru, a nikad ne dobijaju aplauze za svoj rad. Kako se javila ideja za ovu izložbu koja obuhvata radove majstora čak 16 pozorišta u Srbiji i regionu?

Majstorsko pismo je glavna izložba ovogodišnjeg BiSD. Posvećena je delima zanata, tj. znanju, veštinama i iskustvu izrade (najčešće ručne) predmeta i delova dekora, kostima, rekvizite i lutki, u pozorišnim radionicama na prostoru nekadašnje SFRJ, u periodu od 2006. do 2022. godine. Kustoskinja i autorka projekta Tatjana Dadić Dinulović je želela da stavi u fokus ljude koji rade u pozorištu, čijem radu se, kao publika, divimo, ali nikada izbliza. Ona i Darinka Mihajlović aka Selena Orb su izabrale radove majstora izrađene u 16 pozorišta iz Beograda, Budve, Ljubljane, Novog Sada, Podgorice, Sarajeva, Subotice i Zagreba. Istom temom se bavi I izlozba Tvorci magije gde publika može videte intervjue sa nekim od majstora.

Koja su vaša očekivanja od ovog projekta?

Ovogodišnje BiSD je već uspešan jer nam dolazi puno gostiju, na program koji je vrlo obiman. U tom smislu očekujem da se ljudi upoznaju, druže i naprave neke veze za budućnost. Biće dodeljene i nagrade za oblast scenskog dizajna u pozorištu… Sve u svemu očekujem da se dobro provedemo i postavimo temelj za buduća Bijenala.

Deo Bijenala scenskog dizajna, predstavlja i Dečji bijenale, program sačinjen od mnogobrojnih radionica namenjenih deci uzrasta od šest do 10 godina. U kakvim radionicama će i oni najmlađi uživati?

Dečji bijenale je program koji vodi Dragana Pilipović koja već godinama vodi SCENlab vrtić. Ona će sa decom razvijati pozorište lutaka pravljenjem scenografija (mobilnih kutija za igranje predstava), tj. prostora igre u kome će deca pokretati lutke na različite načine – rukama odozgo, lutkama koje se navlače na ruke (ginjole) ili maskama za lice. Pored dečjeg BiSD imamo i Omladinsko, gde će tinejdžeri moći kroz različite radionice da se upoznaju sa raznim oblastima scenskog dizajna.

Šta je, po vašem mišljenju, najveći uspeh ove velike manifestacije, a šta vidite i kao vaš lični uspeh na poziciji umetničke direktorke?

Uspeh je da smo realizovali ovoliki projekat. Uspeh je ogroman odziv ljudi iz regiona. Ogroman uspeh je i preko 100 prijavljenih autora za monografsku publikaciju koju pripremamo sledeće godine. Lično, ovo je bio težak proces u kome sam se puno puta pitala zašto sve to radim, ali velika je satisfakcija kada vidite odziv ljudi iz čitave bivše Jugostavije.

Koliko je ovako složen projekat izazovan kada ste na samom čelu manifestacije koja ima nacionalni i regionalni ugled? Kakvu saradnju imate sa ostalim članovima tima, budući da ovakvi projekti zahtevaju uigranost tima?

Vrlo je izazovan. Ali da nije tako, verovatno ga ne bih ni radila. Izazovan je na više nivoa. Ovo je vrlo ambiciozan projekat programski, a još više produkciono i organizaciono. Kada na to dodate da svi rade volonterski, onda postaje još komplikovanije. Ali, svesno smo izabrali taj model, jer je ovo manifestacija koja je pre svega namenjena nama samima. Logika je bila – ako struci i studentima nije važno, onda i ne treba da postoji. Pokazalo se da ipak treba. Međutim, koliko god mi radili volonterski sve košta. Zato je okvir EPK za nas bio najbolje rešenje. Odlučili smo da glavni deo budžeta ide na dovođenje gostiju da je sada prilika da se upoznamo “uživo”. Najvažnije je da napravimo zajednicu. A to se radi kreiranjem prostora, i fizičkog i virtuelnog, u kome se ljudi osećaju dobro.

Tim koji radi ovo Bijenale dolazi sa Fakulteta tehničkih nauka, sa Odseka za umetnost i dizajn i njega čine neki nastavnici i mnogo studenata. Naš posao je upravo da pravimo ovakve događaje, ali to ne znači da je proces bio lak. Različiti smo, bavimo se različitim stvarima, imamo različite procese rada i različito iskustvo u praksi. Ipak, kao kolege mi se dobro znamo, radimo različite stvari zajedno, tako da smo u nekim stvarima uigrani.

Šta Bijenale scenskog dizajna predstavlja za našu kulturnu, a pre svega pozorišnu scenu?

Bijenale je za vreme svog postojanja od 1997. do 2006. godine postiglo veliki značaj za niz disciplina koje su retko u fokusu. Ono je ukazalo na kompleksnot polja scenskog dizajna, osvetlilo je neke ljude i pojave i odvorilo put mnogim stvaraocima. Naš zadatak sada je da značaj proširimo na region i da prepoznamo šta su odlike ovog vremena i tome prilagodimo fokus i način rada a da ne odstupimo od onoga što su vrednosti na kojima je BiSD osnovano.

Vaša interesantna biografija upućuje na različita polja interesovanja koja se međusobno prožimaju. Izlagali ste u velikim svetskim gradovima, vodite galeriju Navigator, predajete na FTN-u u Novom Sadu na katedri za scensku arhitekturu i dizajn… Kako uspevate sve to da postignete i šta u svom pedagoškom radu vidite kao najveću odgovornost ali i izazov današnjice, kada je u pitanju obrazovanje mladih?

Moja biografija je šarena, ali je jedna stvar zajednička. Ja se bavim prostorom i tekstom. Svim vrstama prostora, fizičkim, mentalnim, virtuelnim… i različitim vrstama čitanja teksta: predtekstom, kontekstrom, meta tekstom… Pored svega što sam radila, a zaista sam radila svašta, posao profesora je svakako najznačajniji. Verujem da su obrazovanje i kultura, ali pre svega obrazovanje, najznačanije oblasti za jedno društvo. Zato osećam veliku privilegiju i odgovornost u radu sa studentima. Moje iskustvo je da kada im se posvetimo oni postaju fenomenalni. Rešenje je biti iskren sa studentima, preneti im strast. Nije važno da li je ta stras i njihova, važno je da vide da može da se živi strasno i u odraslim godinama. Da odrastanje ne znači nužno predaja.

Autorka: Marina Marić

Foto: Vladimir Veličković, Jovana Semiz

Povezani članci